О господарима живота и смрти

Текст „Инфаркт Клинтоновог пса“ Јелене Гроздановић Радовановић условно се може назвати ратним дневником који писац записује по диктату елементарне и профане стварности. Тај на изглед једноставни поступак захтевао је и велики аскетизам, пре свега према сопственим емоцијама, али и слободу од страха и припремљеност на догађаје који се дешавају први пут.

Приповедачки поступак идеограмске је структуре у односу на време главног тока радње док је у вертикалним и хоризонталним гранама аналитичан. Стварност је попримила облике фантастике и тек тада је постала схватљива људском уму. Стављена је на своје место. Реченице које јавно изговара Мадлен Олбрајт, запретивши да ће од Срба начинити парије Европе, изјава Лорена Иглбергера да се Срби неће смејати будућих педесет година и Мартија Ахтисарија да ће Београд бити сравњен са земљом и имати притом петстотина хиљада мртвих, делују као реплике драме апсурда. Те реченице су одређивале нашу судбину у времену у коме су изговорене. У пролеће 1999. године светом је владао бесмисао који се интегрисао у високо усмерено и систематски планирано уништавање Србије и српског народа.

Текст Јелене Гроздановић Радовановић је и својеврсни документ о једној крвавој драми и писан је згуснутом, динамичном и сведеном реченицом. Писац као да је једноставно желео да пошаље што сажетије и веродостојније поруке у свет из Србије која је седамдесет и осам дана била екстериторија на планети.

Унутрашња структура текста је органска, јер обједињује и садржај и форму. Такву структуру свог текста Јелена Гроздановић Радовановић је постигла поступком својеврсне инверзије. У тој инверзији стварност добија своју логику тек онда када почиње да делује као фантастика, јер је као стварност непојмљива. Писац на тај начин испуњава једну од основних функција сваког стваралаштва, а то је да нас нагна да мислимо о ономе што видимо. И још више: да се лично осећамо као нераздвојни део тог његовог света. Сведени, огољени запис о стварности заменио је оно што је у класичној прози фикција, а то је један целовити стварносни систем.

Јелена Гроздановић Радовановић је написала својеврсну крваву бајку, засновану на хиперреалности и хиперфантастици, што је овог пута сасвим исто. Стваралачка имагинација писца и једна жестока и тешко схватљива реалност међусобно су изједначени у истом чину, тако да је улога ствараоца овог пута била, чини се, да селективно из текућег времена и свог унутрашњег кохерентног доживљаја издваја елементе једног застрашујућег и апокалиптичног мозаика.

Читајући текст Јелене Гроздановић Радовановић, који поседује одлике једног узбудљивог сведочанства о времену и људима, о господарима живота и смрти, учинило ми се да је погодан да се свијен стави у боцу и баци у море, као порука, с краја двадесетог логорског века, за неки будући век или за неки други простор који траје истовремено с нашим, јер ово што је доживела Србија, за мене лично, сведочанство је и, рекао бих, чак доказ о постојању паралелних светова.

29. јул 1999. године
Слободан Ракитић

 

Један коментар

  1. Vera Mijuskovic
    Vera Mijuskovic · мај 4, 2015 at 21:11:31 · →

    Sigurno je prijatno i uzbudljivo dobiti takvu recenziju

Одговори

two × 4 =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.