Страст према рушењу је стваралачка страст

Михаил Бакуњин – руски анархиста

Мадлен Олбрајт зна српски јер је живела у Србији. За Србе она је лик из српских народних песама означен као проклета Јерина. За мене, Мадлен Олбрајт представља жену са бангавим ходом, дијамантским брошем, каубојским шеширом и невидљивим ласом сјајне технологије, вештине уништавања не само сатанисаних Срба, већ и европских политичара.

Често сам видела изражену патњу на лицу италијанског министра иностраних послова Алберта Динија која је била слична патњи јунака Достојевског. Чинило ми се да покушава да олабави омчу којом га је стегла госпођа Мадлен Олбрајт. Зачудо, сличну омчу сам видела и око врата француског председника Ширака када је изјавио да Србија мора да се бомбардује, јер у њој нема демократије. Осећала сам да ће каубојске омче Америке непојмљивим облицима моћи и уцене све више стезати политичаре Европе. Али вратимо се језичини Мадлен Олбрајт.

У време када је НАТО рушио београдска здања: зграду владе Републике Србије, Генералштаб, зграде републичке и савезне полиције, болницу „Др Мишовић“, зграду државне телевизије, укупно 21 објекат, од тога две приватне зграде, она је изјавила: „Шта им фали, возе се трамвајима“! Позната је још једна њена изјава која се тиче београдских мостова: „Оставили смо им два моста. На једном нека играју и певају, а на другом нека просе „! Узгред, Новом Саду, који је називан Српском Атином, није остављен ни један једини мост.

По незваничним анализама њеног понашања, већина „ је сматрала да је Мадлен Олбрајт дубоко повређена у детињству које је провела у Србији и да се свети српском народу. Кажу чак да је у једном интервјују признала да има и нешто лично против српског народа. И тако, у време када су фински председник Марти Ахтисари и изасланик руског председника Бориса Јељцина, Виктор Черномирдин, дошли у Београд да преговарају са председником Југославије Слободаном Милошевићем о повлачењу југословенских снага безбедности и војске са Косова, она је извршила исправку: „Ни о каквим преговорима не може бити речи, већ само о ултиматуму“. И био је ултиматум!

Замислите дугачак лакирани сто на чијем челу седи председник Милошевић, замислите да се раскошна вазна са црвеним гладиолама налази на средини стола, замислите да председник Финске пажљиво повлачи вазну на ону страну где се налазе југословенски високи војни представници, замислите да председник Ахтисари повлачи дланом по столу говорећи: „Уколико не прихватите ултиматум Београд ће бити сравњен са земљом и имаће петстохиљада мртвих“. Први пут у историји ратовања војска која није изгубила ни педаљ своје земље, прихвата да се повуче да би спасила грађанство.

За мене је Мадлен Олбрајт изјавом: „Шта је смрт 500 000 ирачке деце према циљу који се има“ уништила у себи све односе изузев односа према смрти и тиме се приближила чувеној реченици Јосифа Висарионовића Стаљина: „Смрт појединца је трагедија, смрт милиона је статистика“!

Студенти нашег Београдског универзитета посетили су у Багдаду гађано склониште жена и деце америчком ракетом, које је претворено у музеј жртава. На зиду су видели отиске мајки са децом. То је био случај такозване колатералне грешке. Зато су Срби веома нерадо за време бомбардовања посећивали склоништа и подруме.

Иначе, Михаил Бакуњин је говорио: „Револуционар нема мајку. револуционар нема пријатеља, јер сече секиром по осећањима. Гледајте мирним очима у смрт и радите посао секиром. Само у борби и мирису крви осетићете удвостручену љубав према руском народу и свим народима света „. Мадлен Олбрајт се обратила српском народу речима: „Ја волим српски народ“!

 У време када су живели Достојевски и Бакуњин у Русији је била позната изванредно лепа и интелигентна жена Аполинарија Суслова. Разочарана у живот – решила је да убије руског цара. Називали су је руска Медичи јер је своје лично разочарење умела да упути у право место, да пуца у врх хијерархије царске Русије – у руског цара. Питали смо се због чега Мадлен Олбрајт нема ништа од Аполинарије Суслове, већ пророкује пропаст српског народа као знак велике љубави према том необичном народу. Православни народи су необични и зато их треба изменити, раскомадати и поробити.

Велики немачки песник Рилке је посетио Русију 1899. године и назвао руски народ необичним народом, народом који није истрошио своју исконску веру. Пошто је већ утврђен некакав паралелизам између руског и српског народа, и за српски народ се може рећи да још није истрошио своју исконску веру, да ће правда на крају крајева ипак победити, а да ће демонизација српског народа бити уклоњена са његовог бића.

Руски филозоф Шестов је сматрао да су Руси подлегли филозофији смрти и филозофији трагедије. Узрок томе је што је много невиних мртвих у земљи Русији и земљи Србији. Као да се Срби не могу да извуку из страсног загрљаја трагедије, крви и убијања.

У време почетка рата на разбијању Југославије, за време санкција и НАТО агресије на Србију и Црну Гору, појавило се много пророка који су предсказивали датуме престанка непрекидних ужаса. Ипак, морам да признам да сам веровала у два пророка. Први је Серафим Саровски који је предсказао да ће Русија да васкрсне после 70 година безбожништва.

Други пророк је српски сељак Тарабић који је још у деветнаестом веку прорекао да ће при крају двадесетог века наступити уништење српског народа, да ће се две моћне силе борити на српској земљи, али да ће после тога Срба остати толико да се могу скупити у групицу испод једне једине шљиве. Вода и ваздух биће затровани, а са неба ће падати спржени људи. Живи ће остати само они Срби који се буду склонили у гору са три крста.

Да су земља и вода загађени познато је из многобројних извештаја који су разматрани на еколошким симпозијумима Балкана, а да ли ће се Тарабићева пророчанства у потпуности остварити је још потпуна загонетка.

Ушла сам у мајушну собицу без прозора у којој су седели наши асистенти. Гледали су веома пажљиво у новчаницу од једног долара на којој је био цртеж пирамиде. Врх пирамиде је био одвојен од осталог дела и на њему је било уцртано људско око. Асистенти су покушавали да одгонетну симбол новог светског поретка, око највеће силе на свету, Америке. Али чије је то око било? Било је то око младог бића. По мени око је могло бити аполоновско, а зеница нордијски плава. Ипак је нешто у мени понављало да је то око Мадлен Олбрајт која је изазвала катаклизму на Балкану у име велике деструктивне љубави према српском, односно креативне љубави према албанском народу. Сетила сам се изјаве једног интелектуалца за време мог боравка у Русији док је постојао Совјетски Савез. Он је рекао: „У Русији, осим совјетских жена, нећеш срести ни једног јединог мушкарца“. У мојој свести Мадлен Олбрајт спада у ову категорију жена.

Одговори

eighteen − 17 =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.