Тито

У анкети која је спроведенеа на америчким универзитетима студенти нису знали ко је Хитлер а ко Стаљин. Већина младих људи код нас не зна ко је Тито, или нису заинтересовани да сазнају о његовом добу. Због тога изјављују да је ову револуцију изазвало ужасно стање које је трајало тринаест година.

Тито је умро и оставио друштвено биће Југославије увезано мтрвачким чворовима. Статистика показује да нам је Тито оставио највећи број неписмених, да смо били први по саобраћајним несрећама, рударским трагедијама, смртности одојчади, али и по броју доктората. Његови говори заузимали су 40 томова колико и Ециклопедија Британика. Једино сам успела да запамтим његове две изјаве: Нико се од рада не може обогатити и не треба се као пијан плота држати закона.

Комунисти који су наследили Титов режим измислили су паролу: И после Тита – Тито. Његове слике после смрти нико није смео да скине и изгласан је закон да се свака увреда његовог дела и лика сматра повредом Устава Југославије. Био је то јединствен закон у свету.

Комунисти који су само променили име наставили су да раде оно што су и чинили за време Титове владавине: и даље су везивали чворове на полумртвом друштвеном организму.

Чак је и Зевс, небески отац, који је владао муњом и громом, једном док је спавао био од других богова сапет ремењем од неуштављене коже са стотинама чворова. Када је Зевс отворио очи није могао ни прстом да мрдне, баш као што је и било са друштвеним организмом под комунистима. Али поред увезаног Зевса стајале су богиње Тетида и Нереида које су се ужасно бојале грађанског рата на Олимпу. Оне су зато кренуле у потрагу за сторуким Бријарејем, пронашле га, довеле до увезаног Зевса, и он је врло брзо и вешто развезао све чворове јер је у исто време употребио сто руку. А ко треба да развеже наше чворове?

Драгослав Николић – Мицки назвао је Тита творцем дантеовског круга “Да је жив Данте он би морао да створи и десети круг пакла – Титов круг“. Зато је Мицки кућу цвећа назвао кућом цвећа зла.

Вук Драшковић вратио се у Београд после Револуције и изјавио да је затекао партизанштину. Танасије Младеновић, песник, и Титов политички комесар, касније дисидент каже: “У послератним годинама нисмо знали шта се догађа… Све се радило иза леђа и потајно, али о стрељанима оних несрећних 105 интелектуалаца у Београду било је објављено у новинама. Међу првима сам осудио тај злочин. Ужаснуо сам се када сам сазнао да су међу њима Светислав Стефановић, сликар Бранко Поповић, бивши уредник Политике Јован Тановић и други“.

О смрти Бранка Поповића говори син Пријезда Поповић у Демократији, јула 1990. под насловом “Правду за невино побијене“. Син пише: после очевог хапшења појавио се у нашем стану партизански официр, сликар и уметник, Ђорђе Андрејевић – Кун. Био је из плејаде многих младих сликара које је пре рата отац помагао и бодрио. Многе сате је провео у нашој кући.

Па шта је то са Бранком? – потрчала му је у сусрет мајка.

Дочекала га је као пријатеља. Леденим гласом Кун је упитао мајку:

Хоћете ли госпођо Поповић да ми издате атеље вашег мужа?
Па он је жив! – јецала је мајка.
Отишао је без поздрава…

После очевог убиства избацили су нас из стана на улицу. Све су нам одузели. У наш стан, у наше постеље, међу наше школске књиге и светосавске иконе, за нашом трпезом окружен сликама убијеног колеге уселио се Ђорђе Андрејевић – Кун. Неколико дана касније позвао је београдске сликаре у госте, у “нов“ стан. Још под утиском тог мучног сретања сликар Михајло Петров ми је причао: Кун је свима нама које је окупио насуо ракију у чашице кристалног сервиса. Поздравио нас је добродошлицом, речима: “Пијете из чаша Бранка Поповића“… Татин гроб се не зна. са више страна сам чуо да га је убио иследник на саслушању… Професор, доктор, Војислав Авакумовић у писму написаном 11. јуна 1989. године саопштио ми је: Ваш отац је убијен у својој радној соби у атељеу.

Велт пише: у званичним институцијама су још увек окачени Титови портрети, али он у стварности доживљава нешто попут своје друге смрти. Срби у њему виде мешавину аустроугарског наредника(што је био у Првом светском Рату), и Совјетског агента Коминтерне, који је мислио само како да потчини српски народ. Хрвати га сматрају човеком који им је наметнуо “комунистички пакао“ и уништио њихов сан о хрватској самосталности. Словенци пребацују Титу да их је као део средње Европе одвео на Балкан и у Трећи свет, уместо у Еврепу… У Југославији из мрака заборава извиру сећања на масовна убиства и друге злочине за које Тито сноси одговорност.

На оснивачком конгресу комунистичке партије Србије 1945. године Тито је изјавио: “Разни елементи бивши писари и биљежници говоре да су Тито и комунисти расцијепили Србију. Србија је у Југославији, а ми не мислимо да унутар Југославије стварамо државе које ће ратовати међусобно. Ако је Босна и Херцеговина равноправна, ако има своју федералну јединицу, онда ми нисми поцијепали Србију него смо направили срећне Србе у Босни, исто тако као Хрвате и муслимане. Ради се само о административној подели“.

Нора Белоф, позната енглеска новинарка и писац, написала је књигу “Титово крхко наследство“ која је изазвала шок у Енглеској и светској јавности. Описала је загушљиву атмосферу последњих година титоизма када власти нису дозвољавале било какву личну иницијативу… То што је у режиму највише обесхрабривало била је управо неодговорност оних који имају моћ… Када сам се сусрела са човеком за кога су ми рекли да је у самом срцу хрватске петрохемијске индустрије, рекла сам му да имам само једно једино питање: “Ко у самоуправном систему заиста управља?“ “ Ако то сазнате – одговорио ми је – молим Вас, одмах обавестите и мене“… Иначе и самог Винстона Черчила заносила је визија “Храбрих герилаца“ а да није посумњао да ће Тито користити британско оружје да би углавном уништавао своје антикомунистичке сународнике… У послератним годинама Тито је подигао непробојну гвоздену завесу док је свршавао посао око ликвидације својих домаћих опонената… После раскида са Стаљином врло брзо је поново задобио наклоност запада… Западни политичари прогласили су Тита херојем који је разбио монолитни комунистички блок… Западни политичари прешли су олако и преко његове кључне улоге у стварању покрета несврстаности… Тито и његови следбеници успевали су да добију кредите без којих њихов систем не би функционисао… За време посете Вашингтону 1983. године експерти монетарног фонда, питали су се зашто њихови експерти за Југославију упорно верују “писмимима о намерама“ у којима југословенска влада обећава реформе за које је било јасно да немају ни воље ни моћи да их спроведу… Наиме, југословенски политичари имали су власт на 90 % друштвених богатстава… Номинално то су била друштвена власништва, али била су на располагању партијским вођама који су на највишем нивоу одлучивали ко ће бити богат а ко сиромашан…Тито и његови наследници брзо су блокирали прве кораке ка тржишној економији плашећи се да ће изгубити полуге контроле и лишити се власти… За време тих протраћених деценија народи Југославије су своје фрустрације искаљивали једни на другима… Партија је успела да задржи власт веома дуго намећући кандидате на свим нивоима власти. Али дошло је до нереда. Ти нереди, међутим, нису по карактеру антикомунистички, већ су у многим регионима сецесионистички и антифедерални…

Од свих анализа Титове личности издваја се анализа психијатра Владимира Адамовића: “Ја сматрам, да се радило о изузетној личности која је веома успешно, можда скоро генијално, одиграла своју улогу до краја. Оскудног образовања(не сећам се да је ма и у једном свом говору насупрот Стаљину цитирао неко књижевно или филозофско дело). Изразит хедониста, наглашеног малограђанског животног стила(ондулирана коса, прстен, муштикла, игле у кравати, пудлица и билијар) Броз је био генијални политичар… Он је по мени представљао чак класичан пример успешног политичара: суви прагматик, веома изражене социјалне интелигенције, окретан и спретан, лукав и крајње интуитиван, човек без илузија, са задивљујућом спретношћу сналазио се у веома замршеним послератним светским сукобљавањима скоро четири деценије… На његовом погребу скупила се зачуђујућа количина државника свих профила: ортодоксних комунистичких диктатора, демократских лидера и афричких племенских поглавица“.

Титова десна рука Едвард Кардељ, према Слободану Вучковићи, створио је такав систем локалне самоуправе у коме је општини дата огромна самосталност: економска, фискална, судска, полицијска и просветна. Општина је постала независна држава. Одредбама устава 1974., формирана је јака аутономна покрајина Косово… То је био само крај једног процеса који је почео увођењем друштвене својине, самоуправљања и општинске самосталности.

Када смо стајали петог октобра 2000. године на демонстрацијама личили смо на ћупове људи у којима су похрањени папируси о личној и колективној трагедији која траје 55 година а не само 13 како је поимају млади људи. Чак као да се чула и мелодија Боре Ђорђевића из албума Коза ностра – Тито је ваш:

Друг Тито је био светли лик
Друг Тито је постао споменик
Друг Тито није био људски створ
Друг Тито је им’о Бели двор

Друг Тито је био добар друг
И није направио дуг
Друг Тито је им’о Плави воз
Друг Тито се зове Јосип Броз

Ја знам у ком грму лежи зец
Па идем у мали Кумровец
Друга Тита и осталу децу
Рађају у том Кумровецу

Друг Тито је наш највећи син
И није он био душманин
На Неретви био диверзант
На прсту је им’о брилијант

Он је био ловац
Ловац – риболовац
Пијаниста – хуманиста
И никада онаниста

Сплавар, травар, кравар,
Тито машинбравар
Ранар, лекар, видар
И слободини зидар

Тито је ваш
Тито је ваш
Тито је ваш
А ви сте Титови
И ја вам зато нисам крив

Одговори

10 − 1 =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.