Тачка

Док су нас Милошевић и остали засипали злим речима ми смо пролазили бескрајни пут менталног саморазвоја. И занемели смо, јер смо стварали свој нови језик лишен сваке мисаоне везе са језиком оних који су били на врху пирамиде моћи.

Зауставити језик значи постићи зрелост, владати собом. У неким иницијацијским обредима кандидати се бичују бичевима који се називају језици. Језици доводе прво до немости бића а затим до спознаје.

Свако од нас, тог дана пред Скупштином,без обзира на буку, звиждаљке, звечке и бубњеве стао је на средишњу тачку сопственог живота. Знао је: нема где више да се распростре, да се осврне и крене. Осећала сам се сићушно, мајушно чак ниже од нечег најнижег

Навлажила сам један кинески зелени пешкирић и неколико марамица, све ставила у најлон кесу, па у ташну и кренула према Скупштини. На своју тачку.

Наша појединачна самоћа у санкцијама, бомбардовању, проглашавање да смо демонски народ смањивао нас је и омогућавао нам да постанемо тачкица човек. Милиони усамљеника одлучно укорењених у својој новој средишњој тачки. Свако са својим часовником живота који ће можда стати, али са надом да ће закуцати неки нови сат наше деце и будућих унука.

Отпоздрављали смо Чачанима који су нас анимирали на отвореним колима са заставама. Ко зна зашто сетила сам се Рилкеових речи:“Што се руског народа тиче, изгледа да је за сада шанса пропала. А мене што се тиче, постоји још једна.“ Није постојала више ни једна шанса за српски народ, па ни за мене. Па ни за моју сестру која је понела гас маску. Па ни за оне који су говорили да ће се догодити Тјен Шен. Једна жена је рекла: “Страх је умро.“

Баш кад сам помислила да постоји амбивалентност демонстраната: снажна воља и равнодушност према смрти – зачули су се пуцњи сузавца, облак дима и мој рефлекс нагнали су ме да сестри додам влажну марамицу, а да на своје лице ставим кинески пешкирић.

Удар у срце затрованог! Ајмо, ајде сви у напад! Куд идемо? У борбу!

Трахеја гори, прсти над желуцем. Младићи скакућу у магли сузавца, пробили су кордон, у рукама су им заставе, једна застава је са мртвачком главом. Она је црна. Црна је и мантија свештеника. Ватрени одблесак на улазу у Скупштину. Као да сузавац гори. Младић са раширеним рукама на Роксандићевом коњу. Пале Скупштину. Дим.

Мора да се у Скупштини налази библиотека мртвих закона, милиона закона који нису важили, закона који су стварани у свести моћних супружника а које су обликовали професори правног факултета шкрабајући нову законодавну моћ и праксу. Ох, та Скупштина која се никада није састала док је трагедија играла своју пируету по разрушеној Југославији, која није имала снаге да једноставно каже: не признајемо Титове комунистичке републике, одричемо се Титовог жврљања граница које су биле еруптивни извори крви и разарања. Никада реч о стварним проблемима, никада реч да се заштити појединачно људско биће које је патило у свим областима разореног живота. Та Скупштина није учествовала ни у прогресу ни у просперитету. Учествовала је у деструкцији и стварању огоромне несигурности у законодавној и политичкој историји народа. Све што је радила, радила је да претвори друштвена добра у лична добра и да прокламује владавину људи над владавином права. А у исто време унутрашња личност сваког од нас као да је јецала што то дивно здање у коме су се налазиле уметничке креације Јужних Словена, њихова утопија да могу да живе заједно, нестаје у пламену и диму. Али не постоје идеје изван осећања народа. Неки народи су ушли у заједницу Јужних Словена само из интереса и тако идеје нису прерасле у друштвене ставове народа који су живели на просторима Југославија. У тој Скупштини је прихваћено да једино Србија има ограничени суверенитет. Као да сам чула гласкове Тепавца, Чанадановића и Латинке Перовић: Србија не тражи ништа више од осталих република:

Не трљајте очи!

Схватила сам да се то не трљајте очи односи на мене и осетила сам страховиту захвалност и неку нежност према младићу који је у мени препознао људско биће. Тада сам влажни пешкирић још више повукла са очију јер сам свет успевала да обухватим једино визуелном опсервацијом. Неко је наредио: “певајте!“ – тај неко је певао: “Слободане, Слободане спаси Србију и уби се“. – Запевала сам, почела да кашљем осећајући да ваздух пакла не подноси песму – Слободане…

Ово није само сузавац, ово су бојни отрови!

Ја више нисам на свету… Не бих хтела да расипам дисање… Али морам да дишем. Заиста сам изван света са отровом и болом у душнику над желуцем. Отровно уморна… Моје очи су освојиле бескрајно сирову борбу људи са хемијом. Ништа их није поколебало, њих који су пробили хемију и кордон и улазили све дубље и дубље у црну дупљу скупштине… Као удар у срце затрованог, тако сам се осећала и чучнула иза једне велике саксије. Примирила се. У себи сам осетила свој сопствени пакао и гнев против оних који на нас бацају димну завесу. Ја миришем на отров, али бар не лежим на земљи, него чучим и умирем од жеђи. Мој бес је глуп. Као да поново верујем у историју. Неко је рекао
смирено:

Причекајмо.

И тада сам чула пуцњеве код телевизије. Кренула сам ка Телевизији и онда стала. Моје срце је тражило дозволу. Али од кога? Стигла сам до Београђанке, села на бетон, решила да се вратим понављајући у себи: потребно је да се вратимо. Нова столећа ће бити без смрти.

Одговори

five × 3 =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.