Степенице

Тамо на степеницама Скупштине и Телевизије одвијала се српска метеорска демократска револуција. А она је отпочела у руднику где су рудари јели хлеб од девет кора. Као да је брујало у етеру:
Брзо! Срби-брзо!

Ми са заставицама смо били усред једне мрачне историје. Храпава грла Звездиних навијача, Делија, велика оргија устију која су певала, олујна енергија Чачана, Ужичана и осталих убрзавали су Србе према крешченду.

Мозак је тај који види а не очи. Мозак има своје очи створене патњом и трагедијом и те очи су га физички измениле. Мозак је тај који види а не очи закрвављене од сузавца које напрегнуто прате пут људи преко степеница Скупштине и њихов улазак у тамну дупљу наше историје.

Постоје у мозгу узлазни симболи који не назначују само успињање и спознају него интегрирано уздизање бића. Та путања има спироидални облик и своје жариште које може боти Бог, неки принцип, љубав или свест бића које се успиње. Али спироидална оса може да има и негативни аспект или силазак у пакао и пад. По мени силазак рудара у таму рудника и њихов боравак данима у руднику био је пут наше спознаје и преображења.

Патријарх је све нас назвао својом духовном децом. Добро се сећам тренутка кад сам чучала поред саксије са цвећем, а војни хеликоптер пловио изнад нас затрованих и оних који су падали на степеницама. Једна девојка поред мене је избацила некакав чудан крик према хеликоптеру и изговорила сомнабулно:

Војска! Нека дође војска ми смо отровани!

Ми смо се тада плашили да ће тенкови да нас самељу, а она, као у некој врсти дубинског пророчишта звала је војску да нас спасе, а хеликоптере да нас затроване однесу.

Брзо! Срби брзо!

Виори само српска застава као некакав опроштај од Југославије која је давне 1918. називана Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца и у којој су уложене најодлучнија воља и искреност Срба за заједницу свих Јужних Словена. А Срби су два пута умирали за њу и удвостручене смрти Срба су послале спироидалну поруку подсвесном да су трагично погрешили.

Брзо! Срби брзо!

Из те не само подсвести него и неке аморфне супстанције мозга, као у течном мозаику искристалисало се поверење Коштуници. Признајем, тада пред Скупштином били смо и без њега.
Тамо на степеницама, сузиле су очи, пуцале артерије, прострелним ранама били су уништавани мишићи, падало се у несвест, умирало од инфаркта, уз некакав унутарњи хук, брзо, ох, брзо од наше тескобе која је била преобраћена у прасак васионе. Као да сам осећала да свако од нас у сопственом мозгу има свој прасак васионе.

Пењу се дечаци уз зидине Скупштине, улећу очеви са запаљеном одећом у телевизију да открију њену структуру и затичу спикерку Стаку, Комракова, Милановића, посрнуле у егзистенцијалним понорима.

Устукните Срби!

Можете назадовати, наћи се на ивици понора у моменту сагледавања туђег ништавила. Нови одблесак свести у сагледавању самог себе десио се код многих актера. Сви ти чиновници били су они који нас нису видели, који нас нису чули, који нису видели колоне избеглица, којих се није тицало шта народ мисли. Они су видели, чули, осећали шта диктатор хоће. Њихова свест је мртва, они су пример антиинтелигенције, они су пример како у њиховим лобањама нема више мозга, јер мозак и свест се стварју патњом.

Одговори

12 − four =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.