Очи

На углу Београдске улице и Славије постављен је црно бели билборд са очима Војислава Коштунице. Шта је било у очима ?

Можда спознаја о неопходности нечег што је одавно прионуло уз његову личност и што га је чак надмашило. Очи су гледале у простор и време нашег живота после Другог Светског Рата у коме је изграђена невероватна пирамида комунистичке моћи. Цигле те пирамиде били су полу-роботизовани људи. Пирамида је постављена на костима погинулих, умрлих и оних који су радили само за голи опстанак. На врху пирамиде биле су очи брачног комунистичког пара.

Чланови Отпора су својим акцијама створили зид истине око пирамиде на коме су грађани могли да пишу поруке Слободану Милошевићу. Отпор је нудио разборит, смирен неострашћен приступ трагедији Југославије и Србије и у акцијама дељења ускршњих јаја и беџевима Ја сам народни херој, успевао да се окамењена лица комунистичке империје зла осмехну.

Кренула сам на конвенцију Демократске Опозиције Србије четири дана пре избора заказаних за 24. септембар 2000. године. Бубњеви су непрекидно тутњали као да буде измучене душе.

Бубњеви Дргољуба Ђуричића су у мојој свести разлиставали мозговну књигу као да је оживотворују и повезују са емисијом првобитног звука и ритмом космоса. Бубањ је симбол психолошког оружја које изнутра слаби отпор непријатеља па се сматра средиштем свете снаге.

Кажи непријатељима да немају храбрости,
баци их у очај, о бубњу!
Побуни, смути, преплаши, шапћемо му:
дотуци их, о бубњу!
Нека са стрепњом у мислима,
у погледима, у срцу,
престрашен непријатељ срне у пропаст…

(Attharvaveda, 5-21; VEDV)

Где су Драгачевске трубе? Нека оне трубе око комунистичке фатаморганске пирамиде, нека вибрацијама покрену људе-коцке и преобрате их у људе, нека људи крену, напусте грађевину која ће се претворити само у паучинасте обрисе коју ће мо испунити новим садржајем.

Умберто Еко је рекао да је европско знање раслојено и неповезано. То је управо тачно за употребу уранијума који је бацан пројектилима на Србе у Републици Српској, Косову, Србији и на полуострву Луштица на улазу у Боку Которску. Као да је модерно човечанство желело да радиоактивним честицама оснажи комунистичку пирамиду зла. Сјај очију брачног пара Милошевић добио је ужагрени сјај после бомбардовања. Шта се то десило са милошћу света? Да можда очи Војислава Коштунице не носе у себи самосавлађивање или спознају са светлом и тамном страном човечанства.

Очи су иначе симбол интелектуалног опажања и имају функцију да приме светло. Коштуница је у свом предизборном говору рекао да никад нећемо заборавити тамне натовске ноћи. После тих ноћи и наше очи су добиле дубоки сјај злохудног скептицизма.

Чини ми се, да постоје разлике у Коштунициним очним мишићима десног и левог ока. По извесним таоистичким тумачењима десно око (сунце) одговара активности и будућности, док лево око (месец) одговара пасивности и прошлости. Заједнички оба ока показују да је он бесконачно стрпљив. Али зар ово није сувише? Зар ово није оптерећујуће? Не. Дуго смо били слепи. Туђе очи нам помажу.

Драмски писац Тенеси Вилијамс у драми Стаклена менажерија ставља у уста овакву дефиницију периода 1944. године:

“То време, тај чудни период када је огромна средња класа Америке завршавала школу за слепе. Очи су издале, па су им притискали прсте на ужарену Брајову азбуку једне распадајуће економије“…

Прилазећи трибини Демоктратске Опозиције Србије и разговарајући са пријатељима, у очима многих од њих запазила сам микро експлозију наших патњи. Неки су употребљавали реч смрт. Чак сам и ја употребила сличну реч у разговору. Рекла сам сасвим хладно морамо да гинемо. И сама сам се зачудила.

Заставе су носили вижљасти младићи. Облице застава биле су невероватно дебеле као батине. Многи су имали у рукама звечке, заставице и пиштаљке. Лица су се припремала за свечаност. Сетила сам се да код Достојевског беспомоћност људи са дна постаје забава за њих и врста својеврсне креације.

Коштунице, Коштунице, спаси Србију из луднице!

Свако је дете свог времена. Младићи су старији од нас. Ова деца носе заставе као да растерују свет изопачених умова који су владали над свима нама преобраћајући нас у људе са пасивним и трпећим духом. Гледајући чланове Отпора, сетила сам се једне Аполинерове песме о мразовцу. Наиме, код мразоваца није се знало ко је био старији а ко је био млађи. Тако су нове кртолице или деца бивали родитељи својих родитеља. То се десило и нама.

Бубњеви су утихли. Имала сам предосећање да ће у говору Војислава Коштунице бити исказано нешто много револуционарније. То је било због ритма који је бубањ унео у моје тело. Неке жене у поодмаклој доби скакутале су за време бубњања као старе младунице. Међутим, цео говор Војислава Коштунице био је сумиран у две речи: обичан живот и народ.

Коштуницине очи у које је свако могао да погледа у свом тамном кладенцу носиле су запис обичан живот и народ. А то је до овог тренутка било тако далеко од нас.

Одговори

three × four =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.