Игра

Град са димом, буком, сиренама, звечкама, пљачком, славио је победу говорећи: играјте, смејте се! На хаубама аутомобила, на мајушним скверовима које су демонстранти направили својим весељем и младошћу играло се до изнемоглости. Била је то игра двојности: наше раније беде и наде.

Сада смо осећали да смо заједно врло јаки, дошљаци и ми Београђани. Ко да се повуче у тој ноћи где паљевина још догорева а упозорења стижу да ће доћи до контра удара, да су тенкови кренули ка Београду. А чистачи су већ чистили све оно што се налазило на тротоару и коловозу, пароле, пластичне флаше и остатке од хране.

Прекретница живота. Улазимо у ново друштво, па ипак, плашимо се Диктатора због његове отровне мреже која се распростире над нама. Тај његов отров и отров који је струјао Србијом од доласка Тита на власт хлади нашу крв и плаши нас да нас не врати ранијем животу.

Ударци по бубњевима ослобађају нову хармонију ритмова и нове звуке. Јесу ли то они бубњеви с којима смо кренулу у суочавање са смрћу? Не нису. Осећам да су кости у неком новом телу. Као да крв наново пева.

Деле врућ хлеб!

Драги народе, ево, једите! – даје нам хлеб пекар као врсту нове нафоре, или као славски колач.

Да имам неки кључ, да закључам у сећању ову дивну ноћ, параду понижених, скоро полуделих људи коју нам је прописао садашњи Диктатор и његова психа. Али не само он, него и сви они диктатори пре њега све до Тита родоначелника уништења Срба.

Очи пламте. Проналазе се партнери нових љубави, а стари партнери под руку шетају са радошћу коју нису могли да остваре. Сузе теку.

Ено деле кекс! – То ме подсећа на француску револуцију, а ово је српска револуција.

Демонстранти увијени у заставе спавају у Пионирском парку на новинама, а дечица се греју око малих ватрица од јесењих гранчица и лишћа.

Како су зрели људи из наше Србије, из Чачка, Крагујевца, Ниша, Ужица, Прокупља и Милановца!

Остављамо дремљивим демонстрантима у аутобусу своје сендвиче и чај. Седамо пред Москвом опуштени, али као да ослушкујемо да се можда поново није укључио часовник Диктатора.

А има, међу нама много њих у црнини, па чак и деце у црнини. Као да су са нама и они који нису дочекали ову револуцију, који су умрли због једа бесмисленог живота, од кога су њихови крвни судови мозга и срца пуцали. Сећамо се Борисава Пекића родоначелника демократске револуције и нашег драгог кума и као да им саопштавамо: више не сањајте свој промашен и одузет живот.

Да ли болесници очајавају без лекова?

Да ли полугладни осећају мање глад?

Покрет народа значи: не проклињи живот јер ћеш га живети. И значи још: поздравимо нову мудрост и нови рад.

Гнушам се наше беде која ће нужно још да траје. И када тирани и демони оду, беда ће се и даље неко време вући уз нас, као успомена на њих, као кужна омча на нашем слободном врату. Али струне, гласне жице заувек ће сачувати ритам, песму и весеље ове ноћи која се зове: народ је победио.

Многи животи су истрошени јер су били спутани. Али напред!

Ми старији углавном не играмо, али ипак нам мишићи, рамена, преузимају игру девојака које играју пред нама. Желимо да потиснемо поједен године живота и свест нам непрекидно понавља Пекићеве речи Године које су појели скакавци. Или диносауруси Утопије.

Живот Утопије не значи само да ниси себе употребио онако како су те гени програмирали већ и одвратност једних људи према другима. Рембо је једном рекао: “Тако сам волео једном једну свињу“.

А ми? Колико свиња? И као да су они сами знали да ми волимо њихово ругобство, смејали су се смехом величанствених идиота над нашим животима, уз иће и пиће, на партијским мамутским прославама, јула у јулу, каранфила са којим су прослављали нашу десетогодишњу патњу као њихову победу. Тада, спремали смо се на побуну.

Ноћни жагор у велеграду. Заставе око тела заспалих побуњеника на хладној земљи су најлепше заставе које сам видела. Групице дрвосеча, радника, шофера који су пили животворну ракију коју су сами испекли, нагониле су ме да им приђем. Хтела сам да приђем. Али стидела сам се. Била сам проклети интелектуалац који је толико пута издавао свој и туђи живот. Остаће ми кајање што нисам са земље подигла хладан образ демонстранта који спава са дечијим, напућеним уснама.

Прелила се Србија у Београд. Тај Београд им је својим квази интелектуалним потенцијалом замагљивао живот. Они наздрављају, флаша иде из руке у руку, милиционер девојачког тена спава отворених устију у аутобусу. Дрмамо га и питамо:

Да ли сте имали наређење да пуцате у нас?

Не! Командир је рекао: “ То је политичка борба“!

Препознала сам речи Коштунице: “Не треба нико да се меша, ово је само политичка борба“.

Одговори

eighteen − fifteen =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.