Дух

Многе државе и цивилизације су заувек нестале током историје. Покушала сам да пронађем какав је усуд са лица земље заувек уклонио такве државе. Пронашла сам да пре нестајања такве државе личе на мртва мора. Институције су већ потонуле у непокретне баруштине, њихови скелети једва се назиру, људи се са последњим дахом крећу кроз лавиринте покушавајући индивидуално да нађу спас. Ибзен је једној личности дао да изговори на сцени: “Чини ми се да сам се једном давно утопио“. То су били сабласни животи слични нашим животима.

Описано је да су мртва мора нестајућих држава покушавала да оживе. Јавио би се мали флуоросцентни пламичак и угасио би се. Затим неколико пламичака на разним тачкама мртвог мора отпочињали би да светле дрхтавим енергијама. И опет би се угасили. И наједном, мноштво пламичака би отпочело свој живот. Спајали би се у светлеће сигнале, у буктиње, у ватру и мртво море би оживело. Такви народи су затим започињали нов живот. Сматра се да су неке информације кружећи око пламичака дале ватрену снагу удруживања мајушних свећица у велики енергетски светлосни сигнал. Светлост је надвладала таму.

Ако информацију условно дефинишемо као нешто што није могуће предвидети – онда се Српска Демократска Револуција појавила као непознаница за опозицију и власт.

Коштуница је признао да је неколико ноћи размишљао да ли да прихвати кандидатуру за будућег председника. Њега су кандидовали чланови Демократске Опозиције Србије. Ово подсећа на један период политичког живота у старој Грчкој. Тај период је био особен по томе што су се на челу државе смењивали људи који нису били најбољи. Нека врста сената тадашње Грчке дошла је до закључка да се држава може да спасе једино ако њоме управља човек који не жели да влада државом, али који је по својим квалитетима предодређен и способан да управља њоме.

Изабраник је позван од тадашњег сената који му је предложио врховну власт. Кандидат је одбио. Следила је ужасна опомена која је гласила: “Уколико не прихватиш дужност – следи остракизам“. Остракизам је значио изгнанство из Грчке и за оно време означавао је најгору казну коју човек може да доживи. Тако се Грчка спасила јер је њоме управљао човек лишен амбиције власти.

Народ је Коштуницу примио као поштеног, доследног, одлучног и неосветољубивог. Коштуница је изјавио да су му мошти свеца дале снагу, али да моли Патријарха Павла да му помогне јер се на његова плећа свалила огромна одговорност.

Некакав дух народа, нека врста непознанице пренела је у индивидуалну свест људи моралне и духовне особености Коштунице. Код Египћана птица Ибис представља бесмртни принцип који је заједнички и људима и боговима. То је путујућа душа живог бића која је способна за акцију. Ибис је птица са људском главом и припада сваком појединцу.

Коштуница је поседовао и религијску свест. Био је први верујући председник који је у Русију кренуо са Патријархом Павлом. Патријарх Павле је највећи духовни испосник. Речено је да је за дух потребно најмање материјалног. Патријарх Павле је испуњен патњом због народа свог и у савременом, технолошком свету је инкарнација невинашцета. Зато га волимо као живу реликвију, као нешто што се носи са собом као духовни обрис.

Србија је у мраку. Поскупео је хлеб. Поскупео је зејтин и ми као да чујемо освету старе власти кao дух контра-револуције: једите ваше звечке, прогласе, беџеве, најлонске кесе, оксидисане олуке, старе прекидаче, бојлере који цуре, олупане шерпе, одећу са бувљака, слике у боји које вам ваша деца шаљу из Канаде, Аустралије, Америке, Немачке…

Једите сами себе!

Све ово пада на жене, на њихове руке које месе хлеб, развалче пите, кувају коприву, зеље – све уз њихову довитљивост коју смишљају преврћући се ноћу по кревету: шта сутра за ручак?

Милошевићевци и шешељевци тријумфују: “Једите демократију – или предајте се. Ваша Демократија!“

Једном давно један Рус ми је објашњавао: “У совјетским кућама владају зиме и страхоте свих ратова и револуција“. Када је отпочело дуготрајно искључивање струје а фризеви почели да се топе сетила сам се опет Русије: “У Русији и глад може да засити глад“.

Они који тријумфују и свете се не знају оно што ми знамо: Ми смо они који смо преживели безнађе. Ми смо се једном давно утопили и када се велики пламен обнове Србије зажарио рекли смо: Нисмо напустили Србију кад нам је било најгоре. Зар да је напустимо сада када је највише волимо?

Револуције доносе истину: вођа изгубљених ратова и уништеног народа треба да је иза решетака. Шта доноси будућа реалност? Неки од наших опозиционих вођа стајали су са нама на демострацијама, кисли, смрзавали се, видели безизлазе као и ми. Они више нису са нама а ми као да стојимо на истим местима са духом који се згрчио и увукао у нас. Зашто смо тако тихи у својим свакодневним дужностима? Речено је да је слобода испуњавање дужности. Наше дужности су и даље у малом интезитету и немамо моћи да радимо онако како смо желели. Над нашом генерацијом би могла да се постави посмртна плоча: Они су желели да раде – али им нису дали.

Ти који нам нису дали да радимо и доследно испуњавамо наше дужности нису отишли. Понављамо то у себи тихо желећи да откријемо дубину нашег духа који треба да измени реалност, говор и донесе добру будућност. Можда то у себи крије 23. децембар 2000. године као и време после демократских избора. Демократска мисао једном пробуђена не успављује се више, она се развија до сложеног система мисли које ће оживети живот. Зато: обазриво уском стазом напред.

Београд, Септембар-Децембар, 2000.

Одговори

fourteen − 10 =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.