Дочек

Коштуница није био признат од стране црногорских власти. Нису били признати ни наших 2 560 000 гласова. Није призната Српска Демократска Револуција. Дочек на подгоричком аеродрому нас је све унизио.

Зар је то толико важно? – питали смо се. – То је ипак само драма апсурда, зар не? – тешили смо се. И знали смо: да нисмо преживели све оно што смо преживели – могли би чак да прснемо у смех.

Коштуница је, међутим, добро знао шта значи сувише касно. У име тога отишао је у Црну Гору и по свему судећи хладан пријем га није унизио као што је нас.

Сви ми у Србији смо сведоци како већ десет година траје умирање и како се живот провлачио кроз крике умирућих, рањених и тешко болесних људи који нису могли бити лечени, или су лечени сумњивим кинеским лековима.

Шта би било да Словенци нису пуцали у српске деветнаестогодишњаке на тенковима? Тај пуцањ првог словеначког територијалца на тек регрутоване младиће без оружја одјекнуо је као Биг Бен у нашој свести и проширио трагедију и мржњу бесмисла која је најдуже трајала у Србији. Уранијумски прах пао је на живе ране српског националног бића. Никад више у Словенију! – то је моја одлука. Најстрашније би било када бих изговорила: никад више у Црну Гору!

Када је први пуцањ у Словенији означио велику несрећу, неки од нас су на парадоксални начин укочили у себи све животне функције понављајући као аутомати: неће ваљда и у Хрватској, неће ваљда и у Босни и Хрецеговини! Као да су месо, крв, ране и штаке пловили око нас. А онда, после НАТО последица, масовног умирања, канцерогенезе, на ивици глади – јавио се прави трк српске историје.

Ево наших гласачких листића – као да смо говорили Смрти.
Ево наших листића избављења.
Ево нас милиона и милиона уз Коштуницу.
Ево нас на барикадама.
Ево нас са свештеницима и политичарима у диму бојних отрова.

Седели смо поново у фотељама пред телевизором и чудили се: како може новинар да напише а спикерка да прочита да нисмо гласали? Како то да нас нема? Како то да Коштуница није наш председник?

Па да, некада давно, ко зна када, на једној телевизији, у оно пређашње време, оно далеко Милошевићево време – ми нисмо постојали. Сада не постојимо за Ђукановића.

Иронична мирноћа укоченог Ђукановића је и симболична. Укоченим погледом не гледа само у Коштуницу већ и у нас. И нама се чини да гледа у нас као да немамо личног идентитета. Он не зна да нас је створио један дуг тренутак, три сата вечности дуге српске Револуције.

Ми њега препознајемо. То је онај неко који је ван борбе, ван Револуције.

Он није он. Он игра нечију игру. Око њега је чудна атмосфера, неки бункер, можда соба брачног пара Милошевић, можда канабе, можда неки дах ранијег поретка.

Он и даље живи са брачним паром Милошевић који су за нас у неком музеју воштаних фигура.

Желимо да му кажемо: не постоји више атомско склониште, не постоји бункер, а из Милошевићевих соба неко је уклонио намештај, отворио прозоре, прочистио простор, и тај неко и сви ми смо се суочили са ужасном празнином прошлог система.

Желимо да му кажемо невероватну ствар, да смо успели да проникнемо у свест Милошевића и свих оних актера који су били са њим. Празнина у њиховој свести испуњавала је празнину у којој се Србија гушила.

Демонстранти су одували празнину њихове свести и места где су живели. Они више не живе овде. Али нешто од тога налази се у Ђукановићевој глави и простору око њега.

Ми вам упућујемо знаке наше нове свести. И објашњавамо вам: сви они, верујте нам, смањили су се до звечке, она је пукла и ветар је однео кужну садржину. Они који ће истраживати могу да кажу: није био добар према свом народу, зато није био добар ни према другим народима. Само то и ништа више не треба да се каже.

Читала сам Бихнерову драму Дантонова смрт. Прочитала сам реченицу која ме је ужаснула: “У корпи, уместо хлеба – била је одсечена људска глава“. Радило се о пост револуционарном периоду.

Господине Ђукановићу, када је Коштуница отишао у Црну Гору, хлеба није било, био је скуп за многе да га купе, али није било ни људских глава у котарицама. На зиду малене кућице за кондуктере на окретници тролебуса код Калемегдана била је написана парола: Мило, Његошу, спаси Србију. То је било одавно баш као и интервју Ивана Стефана Ивановића под називом Политички инфантилизам. Аутор истиче да су у време независности Словеније и Хрватске у Европи била политичка кретања ка економској и политичкој интеграцији европских народа… Највећа иронија овог века јесте да одумирање држава није уследило увођењем комунистичког поретка у Европу 1917. него као последица његовог крајњег пораза 1989. године. “Могућност успостављања засебних државица без политичких и економских услова за какву-такву самосталност једноставно не узимам озбиљно. Не верује да би и један наш народ био склон саморањавању или повратку под доминацију страних држава“.
Александар Зиновјев, руски дисидент каже: “Политички диктатори су благи у поређењу са финансијском диктатуром… Западне земље постепено губе сувереност у име заједнице“.

Одговори

8 − 7 =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.