Демократија

Парола Демократске Опозиције Србије гласила је : Ми побеђујемо сви добијају.

Требало је устоличити Коштуницу за председника Савезне Републике Југославије. Сви ми, устоличили смо се пред нашим телевизорима. Био је то наш тренутак који се толико разликовао од десетогодишњег посматрања телевизијских слика ужаса и патњи.Тада, изнад нас укочених пред телевизијом стајао је невидљиви Анђео Смрти. С времена на време Анђео Смрти уступио би место Анђелу Порнографије, или певању новокомпонованих певача и певачица који су се на харемски начин лелујали. У лажном сјају удварали су се свима нама које је буквално за гушу држала хладноћа, безпарица и непрекидни тихи очај.

Када је Шешељева групација политичара почела да одлаже процедуралним лакрдијама устоличење Коштунице, осетили смо да у том ружном сну који је трајао сатима, читаву вечност своје место заузима она ружна десетогодишња стварност, за коју смо веровали да је отекла са беспућем нашег историјског промашаја.

Они глуме жал над паљевином Скупштине за коју смо већ тада знали да је и неко други учествовао у томе. Али наједном, као да видим како се око глава радикалских политичара витлају зарђале кашике којима је Шешељ претио да ће Хрватима вадити очи, а вадио их је српском бићу.

Покушавала сам да у сали за промоцију Коштунице угледам лице неког Отпораша. Није их било. Жалила сам. У својој наивности сматрала сам да они морају да буду почасни гости.

Достојевски је једном написао: Наша мајчица Русија била је колосално лепа али и губава те је тражила од њене деца да је излече. И Србија је била губава. До наслага губавих површина дошао је свеж проток крви Отпораша. Та деца имала су у свом бићу кључ за демократију. Они су умножили кључеве који су садржавали њихову енергију и животне сокове. И сада нису били ту.

Сви ми пред екранима имали смо различите отиске кључева демократије, али њихове скоро дечије руке гурнули су кључеве у замршене браве искривљеног друштва.

Кобни злодуси смењивали су се за говорницом. Борили су се за процедуре, помињали законски парламентарни живот Србије стварајући дивљу параду на већ аветињској сцени одлагања промовисања. И онда, председавајући скупа са црногорске стране рекао је Вучићу:

Рекао си, ми одлучујемо!

Наш тренутак се приближавао. Коштуница је ступио не на говорницу него на неку врсту пиједестала. У том трнутку сам делила његово узбуђење, осећала да нам је потребан баш такав председник. Гутала сам његове речи. И одједном као да се појавила над салом огромно увећана књига Reinhold Naibar-a „Моралан човек у неморалном друштву“.

У том наслову било је толико истине. На промоцији су седели градитењи неморалног, корумпираног Милошевићевог система.

Нисам хтела да им гледам физиономије. У себи сам понављала Најбарову поруку који од човека тражи да настави да учествује у политичкој реформи иако зна да ће га његове ограничене моћи спречавати да у потпуности успе.

Шта је демократија? Рођена је у Европи, али је једва преживела двадесети век који је био обележен револуционарним потресима, светским ратовима, тоталитаризмом и холокаустом.

Професор Џон Кид директор Центра за Демократију у Енглеској истиче да је демократија тежак, непрестани процес равномерне поделе јавног надзора над политичком моћи.

Отпор је то озбиљно схватио полепивши у новембру 2000. године плакате Ми вас само посматрамо. Поред симбола песнице појавио се и булдожер.

Амерички публициста Ловел изјавио је: Демократија је, ако се разуме како треба, једна велика конзервативна сила. И обичан живот је конзервативна сила, зар не? О томе нам је управо говорио Коштуница.

Одговори

twenty + nineteen =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.