Веља

Веља Илић, Зоран Живковић и моји Прокупчани припадали су снажној раси провинције. Имали су свој хумор и били повезани досеткама као да их све заједно држи некакво чудно струјно коло. Сећам се како сам се први пут насмејала на НАТО догодовштину. Авиони надлећу над Прокупљем, син пожурује сметеног оца да што пре крену у подрум.

Отац: “Не знам где су ми протезе?“

Син: “Ћале, шта ће ти протезе? Не бацају они кифле – него бомбе!“

Ђерђ Лукач је посветио једну своју књигу проблему политичке свести која се у источним земљама формирала после распада комунизма. Та врста политике ступила је у директни сукоб са есенцијом обичног живота, или кратко речено нокаутирала живот.

Веља Илић је међу првима говорио на новој телевизији. Пребијен, затрован бојним отровом јер му се патрона увукла испод тренерке, описивао је кошмарну ноћ у хотелу где је заноћио. Скакао је из сна и гушио се. Чувши његов опис тровања, нисам више обраћала пажњу на моја ноћна цвокотања и буђења од сувог кашља са зацењивањем. Употребила сам већ познати механизам да своје тегобе пребацим у архиву свести. Овај механизам се појавио гледањем страховитих слика избегличких судбина. Ако је у нашем стану било хладно ја бих себи рекла: а како је избеглицама у мемљивим баракама које прокишњавају?

Али вратимо се Вељи и олујним Чачанима, као и свим колонама из српских вароши који су кренули на Београд да помогну полу успаваној престоници.

Чачани су били запањени: Београдске кафане, кафићи, самоуслуге – све је то радило. Понављали су не верујући себи: “Код њих богте све ради“.

Као да је изнемогли Београд после дуготрајних дневних догађаја на улици, око крађе изборних резултата пао у неку апстрактну депримирану реалност пре доласка колона. Схватили смо да нека нова енергија, нови мишићи и нови откуцаји срца почињу да воде демонстрације које су резултирале у Револуцију. Затим сам се застидела коментара професора Кораћа који је после револуционарне ноћи изрекао да Београђани нису апатични и мртви што показује и њихов налет и улет у Скуопштину и телевизију.

Личио ми је на невиног, правдољубивог београдског интелектуалца. Током ових десет година, у архиву интелектуалне свести одлагала сам спознају о интелектуалцима Београда: увек сузе за све – осим за Србе.

Тако је Београд те раволуционарне ноћи био преплављен Србима из унутрашњости који су дошли са својим кафанским, риболовачким, аутопревозничким друштвом не само да сруше Милошевића већ да у Београд унесу есенцију живота који није био нокаутиран стерилном политиком. Београд су населили људи са гвозденим мишићима и еластичним жилама. Веља Илић је ушао у Београд са својом брижљиво припреманом чачанском експедицијом. Његову експедицију сачињавали су спортисти, каратисти, мали привредници, бивши полицајци, падобранци, све са новом девизом: нико вам не може ништа. Пре него што је организовао поход, имао је своје лично искуство са полицијом која га је прогонила читава 43 дана по шумама Србије. Био је крив што је рекао: “Склоните тенкове из града – поубијаћете ми народ“!, То је било за време НАТО агресије. Тада, у лутању српским шумама као што су пророци лутали и боравили у пустињи сам себи је рекао: “Слаби су. Неорганизовани су. Не могу ми ништа“.

Веља Илић је тада проценио институције Милошевићевог система. На неки начин он је као Цицерон који је описивао Грчку пре пропасти, закључио: институције постоје – али нико више не верује у њих.

С добром срећом! – грађани Чачка испраћали су своје миле и драге. И онда после Сциле и Харибде колона дуга 30 км стигла је у Београд. И слеве и с десне стране седели су људи пред кафанама. Чачани су мислили: можда нас нису видели иако су гледали у нас.

Кад се све свршило Чачани су остали да спавају у својим тешким камионима, у аутобусима а Београђани схвативши да им је потребан сан на прстима су пролазили поред њих шапућући: – Пст Чачани спавају!

Преспавали су како тако и вратили се у свој град дочекани са славом и благосиљањем. Србија је тек тада дочекала ослобођење. Ужице је поздрављало своје учеснике у Револуцији као да се завршио Други Светски Рат. Било је то и са другим градовима. Срби су тек после 5. октобра 2000. дочекали Ослобођење.

Веља има снажну душу. Слушала сам његов говор на чачанском тргу. За време говора пратила сам како се кроз масу света креће чачанска моторизација као да се враћају из праве битке. Та страховита гвожђурија као врста модерених диносауруса милила је кроз масу која је поздрављала своје победнике – нову врсту витезова који су своје оклопе заменили шасијама возила.

Играју, играју чачанско коло и успут се грле и кличу Вељи.

Веља окружен свештеницима и градским оцима говори да смо ослобођени лажног бога и његових многобројних божанстава. Тајне Вељиног похода су сада свима знане. Ту су и сузе радоснице у Вељиним очима јер је младиће вратио мајкама. Веља руком показује на полицајце и падобранце и каже: “Сада знате због чега сам био у вези са њима“.

Сетила сам се како су људи питали Исусове ученике:

“Зашто Он обедује заједно са онима који убирају дажбине и грешницима“…

Српска Револуција трајала је само три часа. Драматичар Бихнер у Дантоновој смрти говори кроз Дантонове речи: “Све оно што данас градимо састоји се од људског меса…Још колико дуго морају отисци стопа победе бити гробови“?

За оне који не знају трагедију која је дуго играла на живом бићу српског народа како за време Другог светског Рата тако и после њега – Револуција је трајала три сата. За нас хиљаде и хиљаде година гледајући брзину развоја Човечанства.

Одговори

ten + six =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.