Паралелизам између Русије и Србије

У најновијој књизи Александра Солжењицина „Русија у рушевинама „ могу се наћи основне црте паралелизма у судбинама Русије и Србије. Солжењицин истиче да је руска власт учила на живом телу Русије. То се десило и југословенским комунистима који су после крвавог распада живог тела Југославије и даље остали на руководећим местима новоформираних државица насталих у океану крви прљавих ратова. Солжењицин пише да се у организму који се распада не могу одвојити иструлеле ћелија од здравих, а из државног организма грабљиви бандитизам од појединаца здраве власти.

И у Русији као и у Србији главна особина пређашње комунистичке власти у великој мери карактерише садашњи режим, без обзира на промену застава, грбова и парола. То је апсолутна затвореност према народу и апсолутна неодговорност за поступке, која између власти и народа продубљује све већи јаз.

Српски народ је покушао да демонстрацијама током три месеца промени политичку ситуацију, али санкције међународне заједнице увек су ишле на то да учврсте власт која је по свим особеностима била дубоко комунистичка.

И руски и српски народ имају једну архетипску особеност, а то је безгранична стрпљивост. Та безгранична стрпљивост омогућила је да Милошевићева власт лако управља српским народом, да извози милионе и милијарде народне уштеђевине у иностранство и да при том све оне који имају историјску свест назове издајницима, бацајући тако невидљиве печате по бићу српског народа.

Руска власт је, према Солжењицину, својим распојасаним и грабљивим понашањем натерала милионе Руса да зажале за изгубљеним комунизмом. Опозиција је, како је констатовао Солжењицин, сама себе поништила. Све се ово може применити и на Југославију. Руска власт није бринула о двадесет пет милиона Руса који су по распаду Совјетског савеза остали изван Русије.

Срби под вођством Милошевића и његове пароле „Сви Срби у једној држави“ упловили су у крвави океан бестијалног рата, у коме су дојучерашњи суседи који су заједно прослављали рођендане и друге празнике, на најужаснији начин масакрирали једни друге. Срби су били оптужени чак и за зверства која нису починили.

Пре ове књиге почела сам да пишем књигу „Српски лекариу рату и о рату“. Изабрала сам Зорана Станковића, патолога Војномедицинске академије који је докторирао на обрађеним обдукцијама 3650 масакрираних Срба у Босни и Хрватској. Желела сам научним чињеницама да покажем да су Срби били жртве у рату, не варварски егзекутори. Намеравала сам да опишем Клинтонову реакцију када је од Биљане Плавшић дознао да су у Босни Срби били прве масакриране жртве и да су се последњи политички организовали. Према речима Биљане Плавшић, Клинтон је у очајању ставио шаке на лице. Звучи парадоксално обзиром на бестиј алност бомбардовања Југославије.

Када су Руси ушли на Косово пре НАТО снага са нашег срца као да је отпао део терета. Знала сам да у српском олакшању нема праве биолошке реакције, да се наше срце опустило, јер се у том моменту спојило са свим духовним, литерарним и историјским везама које смо имали са царском Русијом.

Срби су учили руски језик после Другог светског рата и знали напамет Пушкинове стихове, плакали над Њеточком Незвановном, ишли у лов са Тургењевим, лутали степама са Горким, били на балу са Наташом Ростов, обожавали Печорина из „Јунака нашег доба „ и схватили све о логорима из „Записа из мртвогдома“.

Достојевски је пред крај живота извршио упоређење свог и Пушкиновог литералног дела. Признао је да је Пушкинова љубав према руском народу била свеобухватнија од његове љубави према болеснима, пониженима и увређенима. Закључио је да руски народ, уистини, није желео да буде вољен као паћенички народ, већ је желео да буде вољен ради себе самог. То је истоветно са осећањем српског народа, јер је српски народ као и Пушкинов руски народ осећао своје властито достојанство.

Пушкин је по ходу руског сељака закључио да он није роб иако се налази у ропству. То важи и за нас Србе. Иако смо у ропству Милошевићевог режима, болело нас је што су западне телевизијске станице, поводом сваког срушеног моста, извештавале да ј е срушен Милошевићев мост15.

Сећам се једног догађаја за време мог гимназијског школовања. „Рускињица“, како смо звали нашу професорку руског језика прозвала ме је и питала: „Када је Пушкин рођен „? Одговорила сам да не знам. А она, која није имала факултет, већ била приучени професор руског језика, пошто је у Србију дошла из немачког концентрационог логора, поставила ми је следеће питање: „А када си ти рођена“? Навела сам датум свог рођења, а она се и даље ишчуђавала што не знам годину Пушкиновог рођења? Мој супруг, куцајући на компјутеру ове редове, укорио ме је: „Како ниси знала да је Пушкин рођен 1799 „?

Пушкин је знао да патња изазива сажаљење, а сажаљење иде са презиром. Он је у своју поезију уткао предања, легенде, идеале јунака, царева, народних заштитника, патника, уткао је смирење и љубав. Српски народ је поред својих царева и јунака и свих осталих у свом бићу имао есенцију руског духа. Зато је са олакшањем примио вест да су Руси ушли у Приштину пре НАТО бомбардерских нација и запосели аеродром „Слатина“.

 

 


15 Током НАТО бомбардовања срушено је у укупној дужини преко 10 километара мостова. Већина ових мостова је грађена још у време краља Александра Карађорђевића и доцније у  време Броза. У Новом Саду су порушена три моста преко Дунава. Од рушења последњег моста, за месец дана скелом и чамцима је превезено преко милион људи и 400 000 возила. Радио аматери су ухватили дијалог између два НАТО пилота. Први каже: „Сада ћу да сажежем ове људе на скели“. Други му одговара: „Ако то урадиш, ја ћу тебе да сажежем !

Одговори

ten − six =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.