Живот на планети Србији

Дат је знак за ваздушну опасност. Ружа ветрова односи штетне материје према Кијеву и ненасељеним пределима. Драги суграђани лагано и без панике сиђите у своја склоништа и сачекајте крај опасности. ГОТОВО!  – Аврам Израел

На планети Србији у време НАТО2 бомбардовања владало је самртно пролеће. Живот се одвијао у некаквој чудној димензији између НАТО смрти и свакодневног живота. Ваздух је био испуњен мирисима багрема, киселог дрвета и липе, а у парку око цркава Светог Саве појавио се некакав неодгонетнути мирис, скоро на граници звучне вибрације. Изгледало је као да молекули мириса стварају своје песме и да прелазе у мирисан звук који је садржавао удаљен урлик сирене и НАТО експлозије.

НАТО експлозије стварају у свести НАТО календар. Свако има свој НАТО календар. Мој календар има у свести бомбардовање Генералштаба и кинеске амбасаде. Иначе, у календару нема редоследа и 78 дана и ноћи се претварају у хибридни временски интервал где нису јасно раздвојени дани од ноћи. Осим тога НАТО календар обухвата и друге календаре као што је бомбардовање градова хитлеровске армаде и англосаксонских формација. Нисам веровала да ћу доживети да чујем изјаву: „Ови су гори од Хитлера „.

По завршетку НАТО бомбардовања сазнала сам да су 24. марта пилоти Југословенске авијације3  улетели у узаврелу кошницу НАТО бомбардера. Овај догађај се накнадно убацио у НАТО календар моје свести и великом моћи успео је да из мог мозга одагна метафизику страха. Иначе, за мене је 24. март 1999. године дан када су људски закони престали да важе за Србе. Видела сам да кроз катаклизмичну таму светлуцају ужагрене очи различитих личних интереса и америчких војноиндустријских гигантских компанија.4

Између сирена и пробијања звучног зида ишли смо на Каленићеву пијацу и куповали поред најпотребнијих намирница и цвеће. На улицама бомбардованог Београда, појавили су се зумбули, нарциси, кукурек, руже које су продавале како сељанке, тако и избеглице и осиромашени Београђани.

Већина крупних, средовечних жена, забрађених црним марамама нудила је нарцисе држећи их високо издигнуте близу очију пролазника. Боја цвећа улазила је у наше уморне, бденијске очи, јер већина није спавала за време ноћних налета.
Појавили су се огромни камиони препуни цвећа за расад. Купила сам непознато цвеће, неку врсту лепог човека интезивне наранџасте боје. Питала сам продавца одакле је, а он је брзо одговорио да је из Раче Крагујевачке.
– Је л’ тамо бомбардују? Продавац цвећа ми није одговорио, већ је само одмахнуо руком.
Нико на пијаци није говорио о бомбардовању јер се тамо одвијао живот ранијег живота. Кад сам сељака од кога сам куповала грашак шећерац запитала одакле је дошао, он ми је надугачко описивао на који начин је аутобус заобилазио бомбардоване мостове и надвожњаке. Било је ту пуно поноса због сналажљивости што су заобиђене НАТО-ђаволске стратегије.

Понекад, сетно бих помислила како купујемо и садимо цвеће да би га предсмртно осетили, или да уживамо у оном цвећу које ће нам бити положено на одар.
Када би се зачуо злокобни урлик сирене, или хук авиона, могло се и нешто јефтиније купити на пијаци. Живот је био бескрајно променљив. Са своје терасе, док сам садила „лепог човека“, гледала сам како из мајупше црквице Светог Саве излазе младенци, игра српско коло и циганске банде свирају за време ваздушне опасности. Као да је бог Шива плесао на телу демона.

Отишла сам на факултет и асистенткиња ми је затражила дозволу да оде и испрати у рат свог брата и оца који су се пријавили као добровољци. Са компјутера сам скинула поруку коју нам је послао пријатељ из Аустралије са жељом да се врати у Југославију да би са нама био под НАТО бомбама. Тада сам схватила да је научна хипотеза о постојању патриотског центра5 у људској свести вероватно научно оправдана. Српски патриотски центар се активирао у лобањама Срба листајући сва бомбардовања и све жртве не разликујући при том савезничка од Хитлерових и НАТО бомбардовања.6

Срби су били демонизовани. Зачудила сам се када је Мадлен Олбрајт запретила да ће од Срба начинити парије Европе. Годину дана пре њене клетве колега патолог са Медицинског факултета који је на електронском микроскопу изучавао туморе дебелог црева рекао ми је:
– Ми смо већ прихватили да смо парије!

Изјава Иглбергера да се Срби неће смејати педесет година била је нека врста бацања клетве. Срби су се истина ређе смејали после његове изјаве, али наша свест, испражњена одсвих мисли о будућем напретку, поставила је себи за утеху духовитост и страшан црни хумор.

Највише нас је нервирао укочени осмех Џејми Шеја. Пошто у овом рату нисмо видели лица непријатеља, он је био наш главни непријатељ. Ми Срби смо имали право да се смејемо у самртном пролећу, а не Џејми Шеј. Да могу, тужила бих га због његовог осмеха.

У парку, срела сам своју бившу асистенткињу која је почела да ми описује ужасне слике катапултираних пилота који су косама и вилама били повређени од побеснелог народа. За време Другог светског рата четници су спасили неколико стотина англосаксонских пилота, сакривали их и тајно спроводили стазама и богазама до Јадранског мора. О дубоким ранама озлеђених НАТО пилота јављао је и сибирски радио. Када бих легла на под, за време бомбардовања, затварала бих очи и замишљала како преко њих стављам влажну надланицу руке која је некада пливала Јадранским морем.

Ноћ је била црња од најцрње ноћи. Као да су високо проводљиве графитне бомбе7 које су изазивале прекиде у енергетском систему на неки мистериозан начин обичном црнилу ноћи додавале графитно црнило. Та графитно црна ноћ се настављала у биће несвесног. Чак се и могућа смрт чинила црњом.

Свако ко је доживео да га пробуде експлозије, брујање хиљада авиона, шиштање томахавки, одлучивао би се на ноћна бденија. НАТО је преиначавао биоритам и ждерући виталну енергију бивствовања доводио до менталне тупости, апатије и смрти8. Укратко, НАТО је изазивао несклад између тела, душе и разума.

НАТО се тако претворио у немилост времена. Ко зна колико усана је изговарало: Када ће дан? У глави је била кошмарна мрежа. Тада још нисам знала да је НАТО изазивао менталну разградњу свести па сам покушавала да питањима и одговорима доведем себе у некакве координате спознаје. Поставила сам питање: Ко је све ово проузроковао? Одговор је био једноставан: Американци и Енглези… Асистенти су ме питали: Да ли ће и на нас да баце атомску бомбу? Одговорила сам да је и то могуће.

Као народ већ деценијама смо били колективно жигосани. Истина, то нису биле хитлеровске жуте траке или печати на челу којим је царистичка Русија штамбиљала заточенике које је слала у Сибир. То су биле речи варварин, онај који силује, пљачка, убија и ради бестијалне радње. Срби су чак били осумњичени за диверзију у њујоршком трговачком центру.

За време санкција асистенткиња ми је узбуђено причала како је њена сестра преводила на енглески језик исповест силоване Српкиње која је у поодмаклој трудноћи дошла из Босне у Београд. Била је заточена у неком подруму у Тузли и могао је даје силује сваки војник Изетбеговићеве армије који је поседовао бон за пичку. Сутрадан по емитовању ове вести нека америчка телевизија је пренела да то није била силована Српкиња већ Муслиманка. Тада смо се зарекли да ћемо ту телевизијску кућу тужити. Наше тужбе никада неће бити послате, али имају дужину одавде до Лондона.

Као што су мириси липа, багрема, помешани са пробијањем звучног зида стварали неки непознати хибрид између чула мириса и слуха, исто тако су гласови спикера радио Панчева и Студија Б деловали психијатријски на наше узнемирене психе и лечили нас у време најстрашнијих графитних ноћи ужаса. Они су поручивали да су са нама, да ће остати са нама и онда би емитовали дивне мелодије ранијих времена.

Ранија ратна времена била су присутна у нашој свести. Да бих охрабрила себе сећала сам се гласа и прича своје бабе која је преживела четири рата и понашања своје мајке за време савезничког бомбардовања Ниша када нам је кућа била скоро срушена, а сви моји другови и другарице из Југ Богданове улице настрадали под тепих бомбама.

Баба ми је причала да су јој сељаци из околних села доносили храну за време Првог и Другог светског рата не наплаћујући јој речима: „Не бери бригу – платићеш када се рат заврши“! И мени се слично десило за време овог рата. Сељанка Цана из Белог Потока код Београда већ 20 и више година доноси нам сваке суботе сир који је правила од млека једне краве и неколико оваца. Прве суботе од почетка рата рекла ми је: „Не бери бригу – платићеш кад се рат заврши „, а друге суботе: „Боље да смо сви помрели – него да смо овај НАТО дочекали“.  Треће суботе није дошла.

Сељаци су хранили војску тако што су ишли за војницима колима.са храном и када би ови нудили да им од својих оскудних примања плате, одбијали су. Војници би им тада новац кришом убацивали у кола, иако су многи од њих код кућа оставили готово незбринуте жене и децу.

Убрзо се на београдским зидовима појавио графит: „Дабогда те Клинтоне сваког јутра будио Аврам Израел „ и „Немате шансу – Србија је у трансу „.

 


2 У НАТО су укључене следеће државе: Белгија, Канада, Чешка, Данска, Француска, Немачка, Грчка, Мађарска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Пољска, Португалија, Шпанија, Турска, В. Британија и САД.

3 У неравноправан окршај са НАТО армадом 24. марта 1999. године упустили су се храбри и одважни пилоти Ратног ваздухопловства: потпуковник Милорад Милугиновић звани Гроф, потпуковник Драган Илић, потпуковник Љубиша Кулачин, потпуковник Иљо Аризанов, потпуковник Слободан Перић, потпуковник Срето Малиновић и мајор Неббјша Николић.

4 Сваки десети Американац ради у војној индустрији САД. Према Alice Slater, председници светског Акционог центра за заштиту околине, Америка је од 1945. до 1996. године потрошила четири трилиона долара само за производњу нуклеарног арсенала. Сваке године издваја три милијарде долара за научна истраживања која ће омогућити наставак прављења новијих нуклеарних оружја. У наредним годинама ови пројекти ће коштати око 40 милијарди долара. Европа се спрема да буде равноправни члан, а не само сенка америчке војне технологије, како је најављено на прослави педесетогодишњице НАТО-а у Вашингтону.

5 Многи Срби на самом почетку агресије НАТО-а су се добровољно пријавили Југословенској армији. Тако је и југословенски атлетски репрезентативац, Горан Раичевић, рођен 1963. који је погинуо код места Медвеђа 6. маја 1999. године, био 20 пута репрезентативац и пет пута првак Југославије.

6 Америчка компанија за глобално информисање „Стратфор“ у свом извештају о косовској кризи наводи да у операцијама ваздушних удара на циљеве у Југославији учествује 806 авиона и 206 хеликоптера стационираних у 30 ваздухопловних база у 5 држава као и на 6 бродова у Јадранском мору.

7 Подаци о овим бомбама су строго чувана тајна. Бомба је испитана у Југославији. Бомба се пакује у контејнер који се означава са CBU102(V) док сама бомба има ознаку BLU114/B. Делује по изворима за снабдевање електричном енергијом. Када алуминирана графитна влакна дотакну жице далековода или високонапонске трафо станице настаје кратки спој проузрокујући жарења, испаравање и делимично сагоревање графитног влакна и превлаке од алуминијума стварајући снажан ток струје између жица далековода, изазивајући снажан електрични удар и варничење.

8 У „Гласу Јавности“ се појавила оваква смртовница: „Сирене, бомбе, разарања, њена душа и нежно срце нису могли да издрже. Још увек не верујемо да није са нама наша Ранка Стојковић „.

Одговори

one × 5 =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.