Достојевски и Аполинарија

Л И Ц А:

ДОСТОЈЕВСКИ

АПОЛИНАРИЈА

Достојевски за огромним радним столом који личи на кревет са високим ногама. Ноћ. Певуши. Претура по папирима. Говори сам са собом. Прилегне на папире као на јастук. Свеће догоревају.

Достојевски: Како је чудна ноћ у овој кући. Све крцка, шкрипи, па онда застрашујући цијук пацова. Не смем да заспим. Морам цару да напшем писмо… (перо шкрипи и полугласно говори шта пише)… Високопоштовани цару свих Руса, императору Алексеју Романову, не верујем да сте имали времена да прочитате мој роман “Зли дуси”. У том роману описао сам прво идеолошко убиство у свету (устане и са папиром крене да се шета по соби). Иванов, као најбољи студент, који је пола стипендије слао мајци и сестри у село, био је зверски убијен од својих најбољих другова, од Бакуњинових анархиста, које је волео и који су га волели да би доказали да је преданост раду, породици и земљи апсурд. Био је студент пољопривредне академије, један од оних који је од Русије требало да направи житницу…(Достојевски напрегнуто гледа према вратима и мрмља)… Неко је на степеницама… (Квака шкрипи, онда се врата отшкрину и појави се свежањ летака увијен у ролну. Један летак улеће у собу. Достојевски скочи ка вратима, увуче оног ко је убацио летак). Халуцинирам ли? Моја Аполинарија Суслова? (Вуче је ка столу, узима свећу). Радости, јеси ли то заиста ти? Али костим није онај ранији, а и тај чудан парфем. У најмодернијем јахаћем костиму, па и шешир. А тек бич, чизме? Да видим? Летак са потписом Млада Русија. (Чита) “Живела руска социјална демократска република… пустићемо један повик: на секире!“. Ти са Бакуњином, са Нечајевим који је убио Иванова. Овај летак си ти писала? (Аполинарија зграби започето писмо цару из руку Достојевског).

Аполинарија: Писмо цару?Ти пишеш цару који те је осудио на смрт, навукао лудачку кошуљу и поставио пред егзекуциони строј.

Достојевски: И помиловао. Нисмо се поздравили а већ о руском цару. Загрлимо се. Од Париза те нисам видео а писма су стизала као да их неко пише уместо тебе.

Аполинарија: (чита започето писмо) “Светли царе, детаљи злочина су ужасни…метак му је прошао кроз око… Иванов је удављен шалом који му је бабушка исплела… а ноге су му биле увијене у капуљачу“… (прекида читање писма и говори егзалтирано). Зашто шал, капуљача, бабушка, зашто? Ми смо хладнокрве убице новог доба… Ми смо бунтовници новога типа. Зашто бабушка, шал, капуљача, зашто? У нама је нова разорна страст, слатка страст деструкције, пламен, огањ екстазе уништења. Да би то остварили ми заборављамо детаље ранијег живота: боршч, квас, шалове, ваљенке, романсе и те такве ствари.

Достојевски: Затрована си хладном, старачком крвљу сифилистичира Бакуњина. Поља, прекрсти се. Нека пресветла Владичица разастре свој покров над тобом и свима нама. Амин. Смири се. У Русији си. Узеће те мајчица Русија у своје наручје. Бићеш опет њена крштена душа, моја јединствена Поља. Голубице моја.

Аполинарија: Једном си рекао да сам нихилискиња и анархист. (пуцкета бичем по одбаченом писму Достојевског, па око папира на столу). Миша Бакуњин је изјавио да ти је роман „Зли дуси“ слаб роман, фељтонистички а и да си ти Фјодоре Михаиловићу Достојевски само осредњи писац. Ти ниси у стању да опишеш револуционаре новог типа, једног величанственог Нечајева који разара, убија због будуће среће човечанства.

Достојевски: Шта разарате?

Аполинарија: Русију, разуме се. Русија жели да Москва буде нови Јерусалим православља а Руски цареви освајају прекомерно. То вређа европске владаре. Експлодираће “Зимски дворац “ експлозивом из иностранства.

Достојевски: Уништавате Русију? Разарате православље? Егзалтирана си као већина Руса који живе у иностранству.

Аполинарија: На нашу огромну срећу, мили Феђице, изабрана је Русија да буде разорена. Уосталом, и ти си био осуђен на смрт што си вређао православље и цара.

Достојевски: Само сам на кружоку читао текст Бјелинског.

Аполинарија: Па сви, али сви руски кружоци имају први постулат: Убијање цара са породицом.

Достојевски: Због особености мог драмског гласа позвали су ме да читам писмо. Уосталом, нисам имао времена да живим живот по кружоцима.

Аполинарија: Схвати: Изабрана је Русија!!! Једном си рекао да је нашу колосално лепу мајчицу Русију напала губа. Ми анархисти ћемо у замаху збрисати све, и донети светлу будућност. (прилази столу, узима насумице папире, чита, одлаже)

Достојевски: Наша колосално лепа мајчица Русија чека да је ми њена деца излечимо.

Аполинарија: Париз, такође, по пројекту немачког професора треба га разорити као културни центар.

Достојевски: Чуо сам.

Аполинарија: Лице ти се грчи на исти начин при помињању разарања Русије и Париза. (претура по папирима). Али…ниједно моје писмо ниси отворио?

Достојевски: Твоја писма… (нађе једно у књизи)… ево читам: ”Револуционар нема мајку…Само смрт и наношење бола другом створиће удвостручену љубав према руском народу и осталим народима света”…После овог писма – више нисам могао да прочитам ниједно твоје писмо.

Аполинарија: (окреће глобус) Види, показаћу ти. Руски народ неће сасвим нестати. Живеће, мислим, тај народ у општинама. Зваће се та нова држава руског народа и свих осталих народа који са њим живе: Општински савез. Совјетски сојуз. Дакле, ми смо последњи Руси. Миша Бакуњин ће то исто да уради и са Индијом.

Достојевски: Поља, Пољице, молим те престани. Хоћеш чај? Хладан је… А уз чај нудим краљевске суве шљиве, воћни желе и суво грожђе… Узгред, прочитаћу једно твоје давнашњо писмо из Абхазије. Стално га читам. ”Била сам летос у Абхазији. Земља изнад мора је црвена. А у шуми зреле јагоде. Висе на петељкама. Грожђевите. Морски валови се таласају, преносе на ваздух, а јагоде на дугим стабаоцима се клате као да певају на ноте….Јагоде су као породица: складне су и певају у породичном хору”.

Аполинарија: То је моје писмо? Дај ми га!!! Дај одмах. (чита своје писмо) “чак сам и слатко скувала, није као мамино, ваљда ћу га до Петрограда донети“… Па то није могуће?! Стидим се раније себе. Како сам могла да пишем о јагодама које се клате на ноте и које су певајућа породица.

Достојевски: Талентована си Поља. Уосталом и ти си књижевница као и ја.

Аполинарија: Али не она коју си ти стварао, већ револуционарна. Какву си ме ти стварао? Да описујем како ја, са сељанчицама, полугола, жањем раж док нам се прикрадају племићи Шереметјева, па нагледавши се голотиње задњица и дојки са брадавицама боје купине са чоколадом јурну на нас вичући: Бестиднице! Девојчуре! Бичевима су нас гонили до врбака, а када смо скочиле у вир остали су на обали дахтући као и њихови пси.

Достојевски: Какав је то само таленат у теби, госоде, какав таленат.

Аполинарија: Заборави, заборави на моју женску прозу. Види моје неотворено писмо написано новим речником, револуционарним језиком: “Игноришем мајку, породицу, браћу … и дедушку…”. (почиње да јеца ).

Достојевски: Ох, хвала Богу. Сузе оживљавају твоје стврднуто срце и омекшавају оштре црте Бакуњинове револуционарке. Тек сада знам да си то уистину ти. Дај да осетим укус суза.

Аполинарија: Не смем да плачем. Не прилази ми! Па каква сам је револуционарка која плаче јер се сетила да сам са дедом, мојим слатким дедушком врцала мед. Још ми је восак у устима. Њега нисам могла да се одрекнем. Али честитам себи: одрекла сам се моје најслађе мајчице. Ту сам била јака. Одрекла сам се њеног тегобног живота, отеклих руку, испуцалих, ох, одрекла сам се мамашиног живота. (отвара торбицу извлаци руску народну ношњу). Ово је мама сама ткала, кројила, везла, на руке шила. Моја прелепа мамашице, чак ниси имала времена ни да уживаш у нама, твојој деци, и зато се одричем твог живота а тебе бескрајно волим. Феђа, објасни: како то да неког бескрајно волиш а да га се одричеш?

Достојевски: Пољице? Девојчице. Ти си ми у кревету певала мајчине успаванке, сећаш ли се? Хајде, ти ћеш бити моја девојчица Поља, а ја ћу те љуљушкати и певати као некада ти мени. И обућићу ти руску ношњу. ( Поља му легне у наручје). “Не да Пољицу њен Феђа…не да Пољицу злим дусима Бакуњина”.

Аполинарија: Како је чудно доћи у Русији из Женеве. Плачеш, смејеш се, певаш, чврсто газиш руску земљу, корак ти иде у бесконачност, па као и да летиш. Знаш шта? Прошла сам ноћас поред цркве. Па тај смерни народ, народ који стрпљиво стоји, чека пред још неотвореним црквеним дверима има мистериозну неистрошену снагу. Једна, забрађена бабушка, медведица, држи за руку девојчицу као што ме је мене моја држала. Једу ми се бабине палачинке од црнољубичастог брашна. 

Достојевски: Зато сам се вратио у Русију, моја мила девојчице.

Аполинарија: Знаш шта Феђа? У твом карактеру има нешто нежно, женско…

Достојевски: И у руском народу…

Аполинарија: Зато су ти мужици кастрирали оца. А ти добио епилепсију.

Достојевски: Не говори о томе! Како си се усудила, како? (почиње теско да дише)…. Сећам се, покојне мајке која је оцу, премореном хирургу увече читала романе, а нама деци уз гитару певала дивне руске романсе. Мојој мајци су романи замењивали све, баш као и музицирање на гитари. Ја сам се родио на најтужнијем месту на свету, у болници за сиромахе и умоболне, који су испод прозора нашег болничког стана чекали трен да моја мајка засвира. Њихова лица би се преобратила. И очево камено лице. Од ње сам наследио таленат.

Аполинарија: Ти си доказао да речима можеш да изагнаш сузе које очи још нису створиле. Над твојим делом ће плакати и плакати још нерођени. Али не ми нихилисти. Нећу, нећу да ме прекрштаваш у ранију Пољу. ( пудерише се мртвачком белом бојом, легне на писаћи сто као да је у мртвачком сандуку)… Преобрати моје лице. Моја молитва гласи: Игноришите мајку, игноришсите земљу на којој сте се родили.Уништите у себи све односе – осим односа смрти. Само смрт и наношење бола другима је мото нових револуционара. Шта стојиш? Покрени се! Скрсти ми руке на груди. Стави бакарне паре на очи. Немаш храбрости. (окрене се гипко, склупча као мачка). Ти си ми нанео бол у љубавничком кревету! Уствари, ми никада нисмо имали кревет. Твој писаћи сто је кревет и обрнуто. Зато сам револуционарка. Да. Зато сам нихилискиња. Да.

Достојевски: (легне поред Аполинарије). Допушташ. Имаш право Пољице. Писцу је љубавнички кревет уједно и писаћи сто (Држи јој главу у рукама). Дозвољаваш да ставим главу на твоје срце. Морам да чујем откуцаје твог срца које је склоно огромној племенитости, али и слепим покретима страсти (пољупцима јој скида мртвачко бледило).

Аполинарија: Ви сте Фјодоре Михаиловицу моју праву, искрену љубав, жељу да умрем за вас, одбацили ради ваше туберкулозне жене (јеца). Ето, то сте урадили… Како сте могли, како? Како сте могли због самог себе, јер сте ме волели до звезда.

Достојевски: (Брише јој лице). Мени “ви”? Ти си била предмет моје најснажније љубави, моје страсти. Одакле мени“Ви“? (шминка је). Ево, сада си девојка из Шереметјева, са испуцалим, страсним уснама, са очима пуним тужне веселости. Моја Поља. Мој унутарњи пламен.

Аполинарија: Сада сте Фјодоре Михаиловићу нехотице признали да сте пакленост Настасје Филиповне извукли из моје страсти. Ви сламате срце да га пренесете на папир. Дајте ми огледало. Вратићу самртни израз револуционарке (шминка се )…Уосталом, стидела сам се румених образа, стављала облоге, школску креду. Волела сам да будем туберкулозна као ваша супруга. Мислила сам: Можда би тада заслужила твоју љубав. Била сам понижена од туберкулозне жене. Била сам понижена што сам здрава и весела ?

Достојевски: Пољице, радости моја, не љути се: била си похлепна на емоције.

Аполинарија: О чему то говорите Фјодоре Михаиловићу? Не разумем вас. Знам само једно: Ранили сте ме у љубавничкој постељи. (скочи са стола, дохвати бич). Моју страст сте пребацивали на папир, делили ме између Настасије и Полине. А ја сам била Аполинарија, схватате ли? Револуционарно оружје сам исковала и наоштрила у постељи која није постеља – већ твој писаћи сто! (узме нож за сечење папира). Какав је ово нож? Одговори! То није нож за сечење папире, то је нож којим сујеверну Русију желите да претворите у Христову. Ми вам то не дамо! Ох Боже, час говорим “ти”, час ”ви”. Да ствар је управо у томе. После љубавничке постеље постајао си “ви”. Велики генијални писац кога су дочекали после повратка из Сибира као новог месију Русије. И сам руски цар те је чекао, да ли си знао? А ти си онда нас простодушне почео да убијаш својом величином. Некада бих зажелела да те убијем, због очију пуних непознатог сјаја, због идеј које су се рађале, искриле, обухватале лица око тебе претварајући их у обрисе, сенке. Ти си више него што треба Русији, схваташ ли?

Достојевски: Поља, не плашим се да ме убијеш. После извођења на стрељање ја више нисам био ја. Ти си ме оживела по повратку из Сибира и то су тренуци моје огромне и једине среће… То је то. И ништа више.

Аполинарија: Ту, на том кревету, на том писаћем столу, вратнице моје душе су се затвориле и моја душа се сместила у крлетку (јеца). Ја, која сам са оцем јахала на дивљем коњу степама, ја сам осетила да си ме ставио у крлетку ради папира, литературе. Шта си урадио сам мојом душом, шта? Измислио си теорију да ће руска душа спојити класе у Русији, ха, ха, ха. Рећићу ти: мржња ће уништити класе и руску душу. Објаснио ми је један Европејац да треба истребити народ који не иде ка напредку, или смањити га, натерати га да ћути, док не завршимо наш идеолошки пројекат.

Достојевски: Оживећемо нашу љубав, само се врати у постељу, молим те. Послужи се краљевским сувим шљивама.

Аполинарија: Доста ми је постеље која је служила за ослобађање од животних мука сиве свакодневице, штампарија, рукописи. Ја могу да легнем у постељу само са револуционаром… Ти си конзервативац. Да. Чим те је Николај I помиловао, приклонио си главу царској власти. И постао контрареволуционар. Зову те лабуд у магли. Разуме се у магли спознаје. Мада неки кажу да си пророк. Али то су други.

Достојевски: Схватио сам да са својим утопијским социјализмом губим себе, да више нисам Рус. Нисам знао да постоји Руски народ-ја руски писац. Нисам умео да опишем руског монаха.

Аполинарија: Ти Алексеју пишеш писмо. У нашем прогласу пише да ћемо уништити цара и царску породицу.

Достојевски: Вратио сам се Русији. Вратио сам се да бих могао да пишем, да објасним да се у човековој души боре идеали и живот, али да живот мора да победи. Ја сам са члановима револуционарног кружока Петрушевског стајао на импровизованој бини, у лудачкој кошуљи, завезан за стуб срама. Дивне петроградске госпође које су плакале читајуци моје “Бедне људе“, пеле су се на бину, заузимале почасне ложе да гледају егзекуцију. Цео Петроград и мој брат Миша били су ту, да гледају моје погубљење. Па и ти девојчурак са курјаком на леђима. Три царска вода, по шеснаест војника, са украшеним перјаним капама нишане у три револуционара који су предлагали социјализам Фуријеа без мржње, за достојанство човека. Бадњи дан је, али сунчан. Поколебао сам се чим сам кроз осуђенички прозорчић Алексијевског казамата угледао комадић плавог небе. Помислио сам: шта ако социјализам пуни стомак хлебом а навлачи окове? Тамо, привезан за стуб срама гледао сам како се пењу џелати у црним шалварама и кошуљама јарких боја. Ту су и ковачи. Зарезују наше војне руске сабље. Над нашим главама их ломе а аудитор чита: крив је што је вређао православље и руског цара. На свакој пресуди цар је својом руком дописао: нека тако буде. Ох, то царско нека тако буде и сада ми одзвања у глави. И онда: Свештеник ми прилази, чита: грех је узрок ЗЛА. Командант стрељачких водова командује: НИШАНИ! Онда ПАЛИ!! И тишина. Каква вечна тишина пред пушкама… И наједном, чује се издалека галоп коња. Командант Сумраков креће ка коњанику, пружа руку. У руку му коњаник спушта царски указ. Сумраков чита у себи. Креће ка воду. Даје знак да забубњају бубњеви, да војници одложе пушке. Позива Аудитора, и он се ПОНОВО пење на позорницу. Чујем: Руски император Николај I наређује да се смртне казне преиначе у робијашке радове, уз лишавање свих имовинских права… Каква је то била срећа. Страсно сам почео да љубим крст у свештениковој руци изговарајући: Боже, и цару свих Руса, хвала ти.

Аполинарија: То ниси нигде описао.

Достојевски: Јер сам тада прешао у своју другу суштину Пољице. Баш као и ти у Женеви.

Аполинарија: Коју суштину?

Достојевски: Мој живот мора да буде крајње озбиљан да одредим ход према завршници свог битисања.

Аполинарија: Ми нихилисти смо озбиљнији од тебе. Упознавши тебе, изгубила сам и оно мало талента који сам имала. у себи. Стално описујем себе и не умем да опишем. Онда ме ти опишеш у неколико личности. Описао си моју страст у бабушки Бабулинки која у паралитичкој столици, пегавим рукама са брилијантима разбацује новац породице доводећи их до просјачког штапа а ниси описао како се у коцкарници у Ници убио коцкар који је изгубио све. Сећаш се, нико, па ни ти, није се покренуо. Служитељ је позвао да се тело изнесе. Нико од коцкара није устао, нико салутирао, игра није била прекинута. Извикивач бројева наставио је да врти цилиндар, а послужитељ је донео крпу са којом је сакупио мозак коцкара на коцкарском столу.

Достојевски: Коцкао сам се да изађем из мртвачког сандука једне једине идеје која ми је одузела живот. Био сам жив а у мртвачком сандуку.

Аполинарија: Вратићу страст из Бабулинке у моје тело, у тело револуционара па ћемо за коцкарским столом историје распродати вашу Русију. Нека се твој праотац по пореклу Иван Грозни преврће у гробу.

Достојевски: Ти ме мрзиш? На силу ти је у мозак убачен револуционарни витализам и пркос. Како је само племић Миша Бакуњин, авантурист, препродавац, после неуспелог дизања револуције у Индији успео да у теби, најлепшој, најпаметнијој, најстраснијој девојци на свету створи мржњу? Шта се то дешава са Русијом да најпаметнији, најдрагоценији људи завршавају или у иностранству или у Сибиру?

Аполинарија: Миша Бакуњин нам је објаснио тамо у Женеви, како сте “Ви” Фјодоре Михаиловићу лажна нада руске литературе. И рекао је: Чим се појави сумња у интелектуалцу ликвидирати га.

Достојевски: Да те Миша Бакуњин није послао да ме ликвидираш? И Иванова су другови волели па су га ликвидирали.

Аполинарија: Не могу – ти си руски геније.

Достојевски: Руси имају само два генија: Ломоносова и Пушкина.

Аполинарија: Засто Пушкин?

Достојевски: Зато што је на пример, описао једну ранију Пољу, врцаву, исткану из исконског весеља руског народа, смисла за доскочицу, песму, загонетке, питалице. Пушкин је судбински био одређен да опева најбоље у руском народу а ја за патњу, понижење, злочин, покајање.

Аполинарија: Не заваравај ме: ти си највећи руски геније. Тако велики да те је туберкулозна зена, каприциозна Маша везала за себе туберкулозом, испљувцима и чак одрицањем од сина. А ти си је назвао “витез женом”.

Достојевски: Прекрстимо се. Марија Исајева је умрла. Удајте се за мене Аполинарија Суслова, не за генија како кажеш, већ за смртног човека, понекад гладног, коме је хладно, који моли редакције за неколико сребрењака да нахрани децу покојног брата Мише и покојнице Маше.

Аполинарија: Волим те Феђа, бићу несрећница без тебе, али не могу да се удам за тебе. Чуваћу сина Марије Исајевне, Пашу, који ти је са рамена скинуо бунду и заложио. Идући овамо видела сам твоју бунду у залагаоници. Ти цвокоћеш мили, скупио си у себе неку чудну хладноћу (јурца по соби, отвара ормане,). Ево, као два сирочета огрнућемо се заоставштином умрлих. Објасни ми Феђа нешто: Зашто не могу да се удам за тебе када те бескрајно волим, када могу да умрем за тебе. Зашто? Ћутиш? Да није то зато што је у нама бескрај руске земље и душе? Бескрај у кревету хоће да победи бескрај Русије? Или обрнуто?… Добро, о томе ћемо још дуго… А како ти се свиђа како сам Пашу обукла за почасну стражу поред мајчиног одра? Шта кажеш за Пашину лептир машну? Само је зверао около. Зашто је Паша зверао около ?

Достојевски: Пољице, осећас ли у себи дух руске православне филозофије? Нећеш да се удаш за мене а чуваћеш Пашу. Каква си ти нихилискиња? Православна филозофија је свемудрост Божија, то је дух свети са лепотом, рајском свежином и ведрином. Уистини била си то ти када сам те упознао по повратку из Сибира. То је четврта хипостаза у светом тројству, то је руско виђење мудрости кроз божанску мудрост? И патња има чулност у себи, лудице моја (љубе се ).

Аполинарија: Жалила сам Машу. Није умела да се снађе у Петроградским салонима у којима није било места за обичне разговоре већ једино за идеје о мисији Русије. А њу си јадницу довео из Сибира где се грлила са људима грдосијама, дрвосечама, копачима дијаманата. Ох, јадна Маша оболела је у влажном, хладном Питеру. Описивала ми је плаветнило сибирског неба.

Достојевски: Да ли ме сањаш?

Аполинарија: Непрекидно. Сањам сан који није сан. То је да ти изјављујем љубав. Дошао си са робије, имао на рукама и ногама ожиљке од окова и дубоким гласом читао о робијашком паклу (нагло устане, збаци хаљетак). Читајуци, застајкивао си. То је стварало трептаву светлост наде, и црвени пакао робијашнице се повлачио пред трептавом светлошћу робијашких душа. Плавичаста светлост свих потлачених душа је пробила куглу црвене патње Русије и спајала се са вечношћу. Ја сам се спајала са тобом и са вечношћу. Пришла сам, поклонила се и предала се заувек.

Достојевски: Заиграјмо! Тада смо били срећни. И да ти шапнем: наша љубав је нестала јер ниси могла да ми се предаш. Исувише си горда. Али игра ће показати све.

Аполинарија: Таква игра не постоји.

Достојевски: Створићемо је.

Аполинарија: Могу да играм само са потлаченима света у светској револуцији. Самртни плес пре апсолутне слободе. Где су твоји окови из Сибира?

Достојевски: Тамо у левој фијоци писаћег стола. (Аполинарија одлази, отвара фијоку, али налази папир који чита. Савија га и ставља у деколте).

Достојевски: Сећаш се како сам играо са децом моје сестре, сећаш се? Ја сам патријарх тренутка.

Аполинарија: Где су хаљине, шешири покојнице? (отвара орман, узима црни шешир).

Достојевски: Не тај шешир. Марија Исајевна је носила беле прозирне хаљине и диван шешир јоргованске боје на штрафтице (отпочињу, валс страсан, ватрен).

Аполинарија: Опет си успео. То није самртни валс. Волећу те у самртном трену. Ох, нека дође смрт. (баца шешир). Нека ме сада однесе. Знаш шта: Русија је земља у којој и деца падају у обамрлост од светских питања.

Достојевски: Бакуњин није све уништио у теби… Замарам се брзо. Кашљем а ништа не искашљем. Имам неколико жаришта у плућима. Успомена из Сибира.

Аполинарија: Играћу сама са твојим оковима на ногама (навлаци окове).

Достојевски: У мени је заиста нешто уништено. Признајем, десило се нешто чудно на трибини, када је прочитано да ћу бити погубљен а затим помилован. После тога: имам сећање, осећам срце, крв ми струји, могу да патим и то више за друге него за себе, можда би могао да волим, али не знам да ли је то живот. И када си ми изјавила љубав, волео сам те више од себе, предивна моја. Сломила си ми срце отишавши у Париз. И још кажеш да си научила да мрзиш. Уморио сам се од помисли да ти можеш да мрзиш. Попијмо не чај већ вотку па ћемо наставити да играмо. (налива, седну). Дакле, на који начин те је од мене одвојио мој бивши знанац Мишел Бакуњин (брижљиво сипа цај, меша, додаје). И од твоје Русије.

Аполинарија: Мржња не зна за замор-рекао је. Била сам уморна од твог генија и сфинге руског народа. Преобраћао си се из револуционара у религијског филозова. Зашто православље не одгана зао дух? Ево, играм Нечајева. Музицира на гитари док воде Иванова на место егзекуције. Приносим свеће православља. Мрмљам неразумљиво. Заводим дух руског народа. Имитирам твој умилни и срдачан глас.

Достојевски: Немој то да радиш. Објаснићу ти. Из православља се не може извући никаква корист као из католичанства. Осим тога, у православљу, сваки човек, сам, општи са Богом, са вечношћу. Зли дуси желе да униште православље, јер мрзе слободу коју оно даје човеку.

Аполинарија: Добро, престаћу за тренутак. Само ћу мало да звецкам твојим оковима. Ко си ти Фјодоре Михаиловићу? Бакуњин каже, да си, тамо у логору био сасвим сам, хировит. Просто одбачен од свих, од револуционара и робијша. Јадничку мој. Шетао си, шетао сатима поред палисада на који слети понеки сибирски орао, бројао, бројао облице, писао окованом руком у амбуланти робијашнице, док су ти се жаришта појављивала у плућима (плаче). Волим твоју патњу, болест, љубоморна сам што са тобом нисам била одувек, од детињства. Волим те одкад си био беба. Али увек када би ти безгранично понудила себе, срце, дошуњао би се геније твог бића и одузимао би те од мене. И тако сам постала нихилиста пре нихилизма.

Достојевски: Немој, немој Поља, није било тако страшно. Имао сам у сибирском логору свог највећег пријатеља – пса Шарика.

Аполинарија: Пас пријатељ а не робијаши?

Достојевски: То није “тај” пас, то је тада био мој највећи пријатељ на свету. То је Шарик, разумеш?

Аполинарија: Како да не разумем. Тако сам волела свог коња.

Достојевски: Када би клекнуо да нахраним пса са руком окованом са десет килограма гвозђурије, чудио сам се: зашто и Шарику није окована шапа. (Неприметно, Достојевски се домогне ташнице Аполинарије. Отвори је. Извуче револвер).

Аполинарија: Гроф Толстој каже да је твој робијашки роман твој најбољи роман.

Достојевски: Револвер. Нечајевљев?

Аполинарија: Нећу тебе да убијем. Кунем се.

Достојевски: А кога – онда?

Аполинарија: Цара.

Достојевски: А знаш ли анђеле мој да сам у иностранству, погледај ме, имао прилику да нашег руског цара упоредим са царем Виљемом (почиње да имитира). Дакле, Виљем је био старац високог раста и достојанственог изгледа. У бањском врту, сви устају, скидају шешире и клањају му се. Чак и жене. Цар се никоме не наклони, само, понекад, некоме, овако махне руком. А наш руски цар, у кога ћеш да пуцаш, све је отпоздрављао. Немци су то високо ценили.

Аполинарија: Ућути! Не смањуј лакрдијашењем моју нихилистичку енергију. Ох, Боже, ти можеш све. Све речима обезвредиш, све. Па још тај глас, па та способност трансформације.

Достојевски: Ниси ме видела како играм кадрил са својом сестричином. Приђи, показаћу ти.

Аполинарија: Стани. Чекај нисам успела да креирам робијашку игру јер на челу немам уштамбиљани знак који је царска Русија утискивала у чело свим робијашима осим племићима и интелектуалцима.

Достојевски: Гледао сам како у крваву рану на челу у ознаку речи “робијаш’, убацују барут свима, осим нама, школованим. Иначе хиљадама километара кроз Сибир били смо сви ми, без разлике повезани металним шипкама. Хиљадама километара кроз сибирску дивљину, сви робијаши су били повезани у групу која је посртала кроз сибирски снег.

Аполинарија: Ове окове нам је исковала Европа да би дошли до слободе и живота у њеним кристалним дворцима напредка!! Живели окови слободног, моћног човечанства! (почиње да игра ритмичну игру новог, модерног балета).

Достојевски: Негирам револуцију која има циљ да човека стави у кристална здања од стакла и бетона у којима ће се осећати беспомоћно усамљен. Негирам револуцију и напредак ако страда једно једино невино дете.

Аполинарија: Хајде, буди храбар. Угравирај ми знак “Р” на чело а шибај ме као што су шибали сибирске робијаше. Тебе, разуме се.

Достојевски: Егзалтирана од туђе патње. Зашто?

Аполинарија: Ми смо сатане које доносе рајски живот будућим поколењима.

Достојевски: Поља, Руси морају да пате да би уравнотежили себе. Сибирски робијаши би те исмејали што си њихов знак угравирала себи на чело. Њихова филозофија то не прихвата.

Аполинарија: Филозофија робијаша? Шта је то?

Достојевски: Живи и пусти ме да живим.

Аполинарија: Робијаши су овако играли са оковима. Тешко, стењући. Признај, јесу. (Аполинарија изводи стилске вежбе модерног балета и пантомиме).

Достојевски: Пољице, били су весели иако су играли са оковима. Преобучени у подводаче, зеленаше, дивне девојке, чиновнике, убојице, генерале, гогољевске ликове. Увек сам се питао гледајуци робијашке позоришне игре којим су све кријумчарским каналима стигли сунцобрани, лепезе, перје, штикле. Они су прикривали свој робијаски знак на челу. Какав је то сценски таленат био. Сећам се прелепог робијаша Иванова, његовог дивног обнаженог врата када је играо женску ролу. Таленат. (Аполинарија делимчцно мења игру, одећу, прати речи Достојевског). Питао сам се тада а и сада, које био режисер робијашких позоришних игара? На робијашким даскама у Сибиру изражена је самоникла а најбоља руска традиција и наша народна драмска уметност. Ох, та бескрајно разуздана и необуздана игра, канкан са оковима, скоро црначки ритам, уз звуке хармонике. Где сам живео пре робије? Где? Живео сам у глави утописте-социјалисте. Ми руском народу не требамо. Тај народ треба нама.

Аполинарија: Овако играли? Погодила сам?

Достојевски: Не труди се да играш туђу животну игру. Не стварај своју промоцију на туђој патњи. Робијаши имају своју Русију ништа гору или бољу од моје и твоје Русије, али сопствену. Дописаћу цару да не жури са реформама. Нека дозволи да Русија полако, кораком мужика иде ка прогресу. (приђе ка столу неодлучно). Знаш, тамо у Сибиру један робијаш ми је рекао: Ви школовани имали сте огромне носеве од гвожђа и њиме парали небо, како ви кажете козмос (имитира). Онда, тим носевима пошели сте да кљуцате нас, обичне, руски народ. На крају почели сте једни другима да кљуцате главе и пијете мозгове. И на самом крају: решили сте да убијете цара свих Руса. Ти си један од оних ко је хтео да убије руског цара, а наш цар те је помиловао.

Аполинарија: Губим снагу. Губим себе. Борим се за слободу робијаша, а кажеш да их не разумем. Тумачење увек припада теби. Зато сам те оставила и отишла у Париз. Чекала сам те у Паризу, чекала, и онда срела Салвадора. Срела сам Шпанца у свиленом, затегнутом жакету. Имао је и бич у руци. Знаш ли значење његовог бича?

Достојевски: Апсолутно. Његова породица је покорила тим бичем домороце целог архипелага, а теби није сметало да видиш да му је бич крвав до дршке крвљу робова са шећерних и дуванских плантажа. Е моја нихилискињо. Салвадор са кесом златника шетао је париским улицама да сретне париску мадмоазел, али срео је руску револуционарку. Краткотрајно те је волео. Није чак ни успео да те добро ошине робовласничким бичем иако си га молила. Поља, шта је урадила твоја гордост?

Аполинарија: Понизио ме што сам Рускиња. Зато је крив цар… Рекао ми је Рускиње су бестидне. Тако је протумачио моју непосредност што сам му изјавила љубав.

Достојевски: Кога нишаниш тим дамским револверчићем?

Аполинарија: У нашег цара Александра.

Достојевски: Хвалим те Боже, рекла си: Наш цар. Пољице, понови то ”наш цар”.

Аполинарија: Тамо у Паризу, купила сам овај револвер. Исповедајући се католичком свештенику рекох му на шта сам спремна. Мирним, озбиљним гласом он изговори: Руски цар Александар је идеал цара и човека.

Достојевски: И?

Аполинарија: Увредио ме је рекавши: Ви сте уосталом Рускиња. Идите и реците то православном духовнику. Као да нисам хришћанка. Мада, ја нисам више била хришћанка. Ох, Боже, зашто сам крштена?

Достојевски: Хвалим те Боже на небесима.

Аполинарија: Зашто хвала Богу. Хтела сам да објасним католичком свештенику да је цар виновник патње и беде руског народа, а он ми је још мирније објаснио: Постоје само закони које треба поштовати. Пате само ленштине и пијанице. Ништа није разумео. У Русији не може да се ради. Царска власт је створила милионе и милионе бирократа и државних ленштина.

Достројевски: Моја Поља. И не схваташ да си хтела славу једним гестом, да си хтела да уђеш у друштво знаменитих људи убојством. Умишљени спасилац човечанства-убојица цара. А слава се стиче свакодневним мукотрпним радом.

Аполинарија: Убићемо Христа у руском народу и он ће постати диваљ, груб, напрасит. Нестаће женска душа у руском народу.

Достојевски: То је ваша истина? Русија без Христа?

Аполинарија: Да. Свако мора да се одреди. Бирај!

Достојевски: Између ваше истине и Христа?

Аполинарија: Између истине и Христа.

Достојевски: Бирам Христа.

Аполинарија: Христа? А Христос у Русији је сам по себи нестао. У колибама, у Сибиру, мужици, копачи злата, дрводеље, после ужасног рада, клекну у угао колибе где је ископана рупа и моле се: Рупо моја, избо моја, спаси ме.

Достојевски: ”Рупо моја спаси ме” тако се моле? То си измислила. Реци да си измислила.

Аполинарија: Ха, ха, ха. Зову се рупомољци. Питај свог пријатеља Соловјева. Али пре коначног изјашњења показаћу ти да си понижен од Русије иако си њен геније. (Извуче папир који је сакрила).

Достојевски: Шта је то? Узела си га из моје фијоке. Уговор са Столковским. Дај ми га!

Аполинарија: Не дам. Прочитаћу најужаснији уговор на свету. Дакле, својеручно си потписао да ће Столковски десет година узимати све твоје хонораре уколико му у одређеном року не доставиш на толико и толико табака нов роман. И ти зато пишеш између падавица, кашља, два романа, дању и ноћу, без топлог чаја? Зашто си то прихватио? Ћутиш. Твој таленат је израбљен као шибани коњ на твом хуманистичком амблему. Шта ради Русија од тебе, шта? Ако би се удала за тебе, спавала би на тој расклиманој наслоњачи поред писаћег стола, преписивала твоје текстове, носила их у штампарију, молила Столковског да ти продужи рок, давала му се да би попустио окове уговора, одложи самоубиства свог талента.

Достојевски: Тек сада схватам да сам са окованом руком у амбуланти робијашнице имао највише слободе. Овде, на слободи пишем на силу. Истинита је критика Мише Бакуњина. Мој роман „Зли дуси“ је фељтонистички роман из бележнице са суђења Нечајеву. Поља, у праву си. Треба ми жена која ће са мном бити окована у свакодневном животу, борби за опстанак, преживљавању ради стварања (кашље). Иди Поља од мене, иди. Заробио бих те. Зар да тебе заробим?

Аполинарија: Коме се молиш у овој хладној јазбини? Коме. Као сибирски мужици?

Достојевски: Сибирски мужик… да знам сибирске мужике… који више личе на полудивљог човека…, човек остављен у сибирским сметовима, сам на свету, моли се некој мистериозној рупи… Страшан знак небеса је над Русијом… И то се пресликава у главе интелектуалаца који говоре у празно. Схватио сам да ће салонски интелектуалци уништити Русију.

Аполинарија: Где је Феђа заштитни знак твог филантропског друштва. (претура по хартијама). Ах, да, ево га: државни чиновник бије кочијаша а овај шиба коња по очима. Хијерархија беса и понижености иде до животиње. Кога си више жалио? Коња? Кочијаша? Шта је симбол? Човек или животиња? Изабери. Секира по трулој хијерархији, губавој матушки Русији или хуманизам према пониженима све до животиња.

Достојевски: Комунизам ће тријумфовати у Русији. Биће то најстрашније удаљавање човека од духовности. Али остајем где сам. На свом путу понижених и увређених који имају самозадовољење и филозофију у најмањем што живот пружа. Моји јунаци се чак самозадовољавају патњом, не признају зубобољу. Иди од мене. Било ти просто. Тамо, у Женеви, у кафеима, у костимима, парфемима, бинама на којима се љуби Гарибалди са Бакуњином мене нема. Баш као ни Христа. Ја сам на Западу почео да губим Христа, кога сам, макако чудно било налазио у робијашима, пониженим и увређенима, мужицима, јуродивима. Без освете сам.

Аполинарија: Победила сам те! Први пут. Неће бити Христа. Нема институција. Нема закона осим закона секире. Што горе то боље, ох, какво задовољство. Сјај деструкције. Бљесак васионе. Величанствено нестајање. Треба умрети у страсти. Зар нас двоје нисмо то желели? Желели смо у да умремо у грчу, у страсти, заједно. У вечном тренутку. Желели смо то, заиста смо желели. Јесмо. Бог ми је сведок. Да. Он ми је сведок иако га не признајем. (Појављује се тамна рупа оивичена пламеном која кола изнад сцене, уз тресак, ход револуције, крике, масовне песме ). Феђа, морала сам да те оставим, иако те волим више од себе. Зато сам те и оставила, Феђа… А ти си волео Русију више од нас, Феђа. Више од нас… Зато смо растављени. Због љубави према Русији.

Достојевски: Не само љубави. Ја уважавам своју отаџбину Русију и народ. А матушка Русија се љуља над амбисом.

Аполинарија: На све стране ће бити експлозије да се Русија сурва у амбис. На стотине и стотина експлозивних направа улазе у Русију.

Достојевски: Видим сва будућа рушења и експлозије не само у Русији већ тамо даллеко и на Западу. Просвећени Запад ће платити што простодушну Русију гура у амбис због интереса, профита и похоте. И то рукама руских интелектуалаца.

Аполинарија: Пророче?! То си био и остао. Клањам ти се сада и заувек.

(Аполинарија и Достојевски стоје на бини у вихору катаклизме, у величанственом тренутку супротних филозофија, неумитности које личности носе у себи)

 

З А В E С А

Одговори

3 × 2 =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.