Веровати да све функционише

Најцелисходнија мудрост била је учествовати у животу на начин као да све функционише. У време НАТО бомбардовања схватила сам да Срби имају својеврстан психички модел понашања који је подразумевао да се дан одвија на стари начин, као да несаница, страхови и туга због НАТО деструкције уопште не постоје. Ујутру, сомнабулно сам у кујни обављала низ послова: кувала чај и кафу и одмах припремала поврће и супу, али на нешто измењен начин. Пошто сам спавала на поду, скоро потпуно обучена, са скијашком капом на глави и дебелим златиборским чарапама на ногама, тако обучена улазила сам у кухињу и чучнула би. Чучећи обављала сам неопходне послове.

На поду кухиње имала сам распоређене даске за сецкање поврћа, шерпе, а скувани чај налазио ми се при руци. Отпијала сам га непрекидно и динстала поврће наливајући га чајем. Снабдевање водом је смањено као последица НАТО бомбардовања електро постројења, а и постојала је све присутнија бојазан да нам је и вода затрована.

Нисам умела да објасним због чега сам за време брујања хиљаде НАТО авиона штитила своју психичку супстанцију тако што бих чучала у неком од ходника. Као да сам се осећала сигурније и заштићеније близу мајчице земље.

Читајући прашке „Лидови новини“ сазнала сам да је британски министар Кук објаснио да је бомбардовање Југославије преузето да би се злодух Милошевића искоренио. Изгледа да се злодух Милошевића увукао у трогодишњу девојчицу Милицу Ракић која је погинула седећи на ноши у купатилу, ушао у главу друге убијене девојчице која је била математички таленат, покосио седмочлану породицу као и српског Ромеа и Јулију који су погинули приликом рушења моста у Владичином Хану.

Знала сам да са мојом свести нешто није у реду јер сам непрекидно имала неку чудну инверзију: час сам видела како Милошевићев злодух улази у будућу жртву, а затим када би жртва издахнула како из ње излази Куков злодух.

Датуми, дани и време више се нису мерили календаром и часовником. Сат је личио на неког чудног монструма који је имао моћ да тиранише. Живети ван домета његовог гонилачког реда било је ново искуство слободе. За мене, сат је био у употреби само уторком и четвртком.

На факултет се ишло уторком када се одржавао састанак кризног штаба чији су чланови поред декана и продекана били и шефови катедри. Тако је уторак остао као нека врста временског светионика који је осветљавао једну нову врсту календара у коме су се ређале катастрофе НАТО разарања.

Сваког четвртка студенти су могли да дођу и полажу испит. На седници кризног штаба сам објаснила да не верујем у објективност испитивања, јер ћу сваког кацдидата посматрати као некога ко ће већ сутра нестати са лица земље.

Имала сам три кандидата. Прву кандидаткињу сам оборила јер није знала разлику између амино киселине и протеина. Рекла сам јој: „Ви не разликујете циглу од грађевине“. Као у некаквој визуелној халуцинацији гледала сам у њу. Видела сам гомилу цигала на месту срушене зграде. Свест ми је шапутала да се поново може направити зграда од цигала.

Следећа кандидаткиња је нешто знала, али је то било несређено. Питала сам је: „Зашто уопште долазите на испите и мучите себе и нас“? Она је са сузама у очима одговорила: „Али Ви сте дали термин и ја сам због тога дошла чак из Трстеника „. Из Трстеника? „Да, из Трстеника који је ужасно порушен, а знате професорка, порушен је и мост који није био употребљаван. На том мосту смо се играли и то је био део нашег детињства“. Дала сам јој девет.

Купила сам „Данас“ у коме је био списак бомбардованих градова и објеката током месец дана агресије НАТО на Југославију.

Мој супруг је на првој страни зеленим фломастером обележио 12. април када су НАТО пројектили погодили воз у Грделичкој клисури где је погинуло око 50 људи. На тој страни је поред календара НАТО бомбардовања био и наслов: „Срушено и оштећено више од 20 мостова“. Његов зелени фломастер је подвукао скоро сваки ред и имао примедбу на маргини за Жежељев мост, који је био оштећен 5. априла и поново гранатиран 21. априла. Додао је: 25. 04 порушен. Наиме, списак бомбардовања се завршавао са 23. априлом. Писало је: „У Вашингтону почела вишедневна прослава педесетогодишњице НАТОа, а у Београду погођена зграда Радиотелевизије Србије. Погинуло 16 и повређено на десетине радника државне телевизије „.

На деветој страни овог издања била су јела ратног јеловника. Наслов је гласио: „Без много крчкања“. Пре рецепата ауторка потписана са З.Н. писала је: „Мој супруг, трећепозивац, са мојим личним вокменом на ушима, са упаљеним радиом и трештећим телевизором лови глобалну стратегију овог сулудог ратног стања, док ја пакујем суву храну за ту ноћ, јер ће оно двоје, кад засвира, баш тада бити страшно гладни. Муж ми добацује: Нонашаш се као чувар јазбине, као нека досадна квочка. Али то није најгоре. Кома почиње ујутру. Шта, дакле, да спремамо у ово време страха, неизвесности, пијачних трачева, информација и дезинформација, танких новчаника и истањених живаца. То само ми чуварке јазбина знамо. Ево мог прилога“. Затим предлагачица ратног јеловника предлаже да се у макароне убаци кромпир, а да се уместо зелене салате која је можда хемијски затрована, или радиоактивна због осиромашеног уранијума искористи туршија. После овог јела предлаже се пита са туњевином, која се прави када се на лиснато тесто изручи риба из конзерве, мало се побибери, увије у ролну и пече.

Породица мог супруга је на следећи начин учествовала у изградњи Бранковог моста између старог и новог Београда: Тетка мог супруга, грађевински инжењер Ружа Радовановић, у Министарству грађевина радила је на изградњи висећег моста „Краљ Александар“ који је миниран и срушен на самом почетку Друтог светског рата од стране југословенске војске. Изградња новог моста на истом месту педесетих година била је поверена грађевинском предузећу „Мостоградња“ у коме је радио мој свекар као технички директор. На проширењу овог моста, после 20 година, у виду подизања новог моста на истим стубовима, радио је мој супруг. Овај мост сам у шали звала мост Радовановића, и за мене је имао некакву надреалну грађу, јер сам у свом есеју „Стаљин и синапсе“ описала сусрет на њему музичке генерације са Стаљином, који им је претио својим лукавим осмехом. Неколико година после изласка из штампе ове књижице, на том мосту су се сусрели студенти са милицијом и били претучени. Тако сам на неки начин била видовита у описивању судара људи који имају стаљинистички мозак и који у центру за Бога имају само моћ да уплаше до сржи друге људе. Сада је то у мојој свести био НАТО.

По мени стаљинистичка свест ће бити разбијена у судару са генерацијом која уместо центра за страх има активиран центар за музику. Једни Срби су певали, други умирали, губили удове, препродавали страну робу, а ја испитивала студенте осећајући да сам изгубила критеријум.

На једном састанку кризног штаба, еугерисано је да би и професори могли на специјалан начин да учествују у чувању моста од будућег разарања: понели би своје уџбенике и предали их студентима, на мосту који су грађани својим телима чували од рушења. Предложила сам свом супругу да заједно пођемо, али он је одбио. Ни до данас ми његови разлози нису сасвим јасни, али када се једне ноћи јавио наш син из Њујорка да се распита за нас, кроз полусан чула сам разговор између оца и сина. У то време је већ био срушен мост на аутопуту код Мијатовца, који је такође градио мој супруг. Рекао је нашем сину: „Његовим рушењем отишао је и део мене“.

 

Одговори

nine − five =

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.